Moje iskustvo sa bogom

PREDGOVOR

 

Iskustvo sa Bogom koje ovde iuznosim sam stekla u jednom dužem periodu mog života.Ono  je za mene bilo takvo otkriće da sam osetila potrebu da ga svima ispričam. Kako nažalost mnogi nisu želeli da čuju šta sam imala da im kažem, rešila sam da svoje iskustvo napišem i da delim svima onima koji žele da čitaju. Sve sto mi je bilo na srcu sam iznela sa velikom željom da ono deluje na sve koji čitaju kako bi i oni bili zainteresovani da upoznaju Boga i da dožive svoje lično iskustvo sa Njim.

 

MOJE ISKUSTVO SA BOGOM                   

 

Od rođenja živela sam u kući na Senjaku, koji je za mene najlepši kraj Beograda. Kuća je bila dosta velika i imala je lepo dvorište u kome sam često provodila dane zajedno sa svojom starijom sestrom, rodbinom drugaricama i drugovima. Živela sam sa dedom i babom, mamom i tatom i sestrom. Bilo je dosta lepih trenutaka u mom životu, kojih se rado sećam, ali bih htela da vam

govorim o onim teškim trenucima.

 

Sećam se trenutaka kada mama nije bila raspoložena, kada se sa tatom raspravljala, a i kada su nastupali periodi kada nije želela ni sa kim da priča. Povlačila se u sebe i samo ćutala, a često i plakala. Povremeno je boravila u psihijatrijskoj bolnici, gde bi se oporavljala, i vraćala se kući i bivalo joj je za

izvesno vreme dobro. Inače je bila izuzetna žena: pedantna, spretna, dobra majka, dobra kuvarica, divno je štrikala, heklala, vezla, svirala na klaviru. Bila je fakultetski obrazovana, a sem Tehnološkog fakulteta pohadjala je i Muzičku akademiju. Sve je to prekinila da pohadja kada je počeo Drugi svetski rat i kada se psihički razbolela, kako mi je pričala. Razmišljala sam kako bi bilo lepo kada bih bila sposobna kao ona.

 

Cela porodica je bila pravoslavne vere tako da smo u kući slavili dve slave, jednu deda i baba, a drugu tata i mama. Često sam razmišljala da nam nikakav mir ne donosi to slavljenje, niti držanje ikona u kući, ni dolazak popova da svete vodicu pred slavu, ili neki praznik.

 

Sa dedom smo sestra i ja povremeno išle u crkvu, i to posle dana u kojima smo postili. Bili su to dani pred neki crkveni praznik, kada su se obično spremali kolači i kada nismo smeli da ližemo kremove jer nisu bili posni. Jednom prilikom nisam mogla da se uzdržim, pa sam lizala krem. Sutradan nisam smela da idem sa dedom u crkvu, jer sam se plašila da će tamo Bog da me vidi, da će znati da nisam postila i da će to biti strašno. Kasnije sam ređe išla u crkvu, sem za Vrbicu, koja je bila u stvari ispred crkve. Uvek su nam za Vrbicu šili nove haljine – sećam se jedne Vrbice kada su mi sašili belu haljinu i

preko nje kecelju od belog tila. Dok sam čekala na ulici da krenemo u crkvu, ja

sam se sa decom vozila na kolicima sa kuglagerima i kecelja mi se zaglavila na

kuglager i iscepala. Dobila sam grdnju i nisam više volela da idem na Vrbice.

 

Nikada neću da zaboravim jednu godinu kada je tata kupio jedno malo jagnje pred uskrs. Jagnje je bilo mnogo slatko i sa njim smo se sestra i ja igrale u dvorištu.  Posle nekolilo dana više nismo zatekle u dvorištu jagnje. Najteže mi je bilo kada su nam za vreme ručka rekli da imamo pečeno jagnje. Sećam se da sam mnogo plakala. 

 

To je bilo moje tadašnje poznavanje Boga. Kasnije o Bogu nisam ni razmišljala, pošto su nas u školi učili da smo postali od majmuna. Najteži period mog života počeo je kada sam već bila na fakultetu, kada sam, posle pogrešne dijete sa nekim pilulama, letovala kod drugarice na Hvaru gde sam slabo jela, i gde smo pili dosta šire (slatkog vina). Tada sam doživela nervnu krizu. Sećam se da sam sa svojim drugaricama bila na brdu, da sam prišla jednom čoveku koji je sedeo u kolima i zamolila ga da mi da da vozim. On mi

je dao ne znajući da ja ne znam da vozim. Osećala sam da me neka sila tera da sve to radim. Krenula sam kolima i zamalo da nisam skrenula sa puta u provaliju da čovek nije na vreme reagovao. Tada su drugarice shvatile da sa mnom nešto nije u redu, zvale su mog tatu, koji je avionom došao i prebacio me u bolnicu, gde su mi dali injekciju za spavanje. Sutradan smo otputovali u Beograd. To je bio samo početak mojih tegoba.

 

Kod mene se smenjivalo stanje hiper aktivnosti sa stanjem depresije, tako da su morali da me prebace u bolnicu. Bilo je tamo i ružnih i lepih trenutaka. Ispričaću vam neke da biste shvatili kakve su sile bile u pitanju. Jak nagon iznutra terao me je da šetam naokolo i puno pričam. Uhvatili su me jedanput, i kako mi injekcija nije delovala, vezali su me. To su bili najstrašniji trenuci za mene u životu, do tada. Imala sam jaku potrebu da šetam i da budem slobodna a nisam mogla. To je bio, kako sad mogu da sagledam, deo Isusovih muka. Sećam se da sam vikala i zvala u pomoć, ali niko nije dolazio. Sutradan mi je bilo bolje tako da sam razgovarala sa lekarima. Kasnije sam mogla da boravim u sali za likovni rad. Volela sam da crtam. Boravila sam sa drugim bolesnicama, koji su imale svoje muke. Bila sma prebačena na Avalu u stacionar. Tamo je i vazduh i priroda mnogo lepa.

 

Jedan dogadjaj naveo me je da razmišljam o Bogu i o tome da li duša postoji, i šta je ona.

Jednom sam nesmotreno krenula, sa jednim bolesnikom, u šetnju po Avali. Kad smo se dosta udaljili od stacionara, on je nasrnuo na mene da me siluje, i tad se dogodilo nešto čudno. Dobila sam takav mir da sam se prosto ukočila, i nisam se niti pomerala niti govorila. On je bio besan ali se sklonio od mene. Vrlo brzo se smirio i poveo me nazad. Kasnije sam više bila uplašena od pomisli šta je sve moglo da mi se desi. Sada shvatam da je mnogo jača sila od ljudske sprečila da budem povređena.

 

Uskoro sam izašla iz bolnice. Zbog bolesti sam napustila fakultet. Tata me je zaposlio u hotelu “Jugoslavija”, gde sam upoznala svoga muža i dobila dve divne ćerke. Život je krenuo lepšim tokom. Bilo je povremenih kriza, jer je moj muž voleo društvo, a ono ga je često odvlačilo u kafane.

 

Ja sam sve više sam počela da se interesujem za paranormalne pojave. Tragala sam za odgovorima na pitanja koja su mi se nametala.

Da li postoji život posle smrti?

Zašto je toliko zla i mržnje na zemlji?

Kako je Bog iznad svih a Bogorodica je rodila Boga?

Ako je rodila Isusa, kako je rodila Boga?

Da li duša postoji posle smrti?

Koji su živi sveci a koji mrtvi i zašto?

Da li postoje vanzemaljci?

Kako to da neki mogu da predvide budućnost?

Da li to znači da se prošlost, sadašnjost i budućnost mogu videti u sadašnjosti,

i šta je onda vreme?

 

Počela sam da kupujem časopis Trece oko gde sam čitala o raznim iskustvima ljudi koji su doživeli kliničku smrt i koji su sebe videli kako lebde iznad sebe, kao i razne događaje koje neki vide u šoljici kafe, astrologiju, horoskope.

 

Najviše sam se pitala šta se to sve oko nas dešava dok mi je jedna sobarica gledala u šolju. Govorila mi je neke stvari o kojima ja nisam znala a o kojima sam se uverila da su tačne. Pitala sam se kako ona to sve može da vidi, a naročito pošto mi je objasnila da ona ne gleda u talog od kafe, nego da pred sobom ima slike dogadjaja o kojima priča.

 

Godinama sam čitala razne časopise i knjige ne bih li pronašla objašnjenje za ovakve sposobnosti. Pitala sam se odakle nekima takve mogućnosti da vide prošlost i budućnost.

 

Jednoga dana je u hotel došla jedna žena i ponudila mi hrišćanski časopis i ako hoću da proučavam Sveto pismo putem Dopisne biblijske škole. Pristala sam i uskoro dobila brošure sa citatima iz Svetoga pisma, tumačenjima i pitanjima, na koje sam slala odgovore. Kako nisam mogla da odgovorim na sva pitanja, uskoro su prestali da mi šalju lekcije.

 

Prolazile su godine a ja sam se sve više interesovala za Silva metod, parapsihologiju, jogu, meditaciju, ali me ništa od toga nije okupiralo da bih se dublje upuštala u izučavanje.

 

Sa mužem i decom živela sam u roditeljskoj kući, sa babom i dedom, jer su mama i tata dobili stan a sestra je sa mužem otišla da živi i radi u Nemačku. Često sam osećala neki nemir u sebi i stalno sam težila da izađem iz te teskobe i nemira u koji sam zapadala. Posle babine smrti bilo nam je sve teže da održavamo kuću i da je zimi grejemo, pa smo rešili da je prodamo, da bismo kupili stan sa centralnim grejanjem. Mislila sam da će sve biti rešeno kada budemo imali svoj stan. Međutim, odvojena od kraja u kom sam provela pedeset godina, često sam se osećala usamljenom.

 

Razmišljala sam gde treba da idem da bih saznala više o svemu što me je interesovalo. Osetila sam potrebu da vidium koje su 10 Božjih zapovesti pa sam kupila pravoslavni mali kalendar u kome su bile upisane zapovesti. Ja sam ih pročitsls shvatajuči da su one zaista prevedne i dobre. Uskoro se desilo da sam bila osvedočena da pristajuči na pravaru sam sebe videla kao grešnika i takav nemir i strah me je obuzeo da nisam znala kako da to prevaziđem. U tom takvom stanju potištenosti i griže savseti želea sam da nađem put do odlobođnja iz takvog stanja.

 

U novinama sam pročitala da se u Sava centru održava predavanje o Silva metodu. Otišla sam i odslušala uvodno predavanje, ali me nije posebno zainteresovalo da bih išla dalje. Kada sam izašla iz sale, na stolu ispred

druge sale su bile pozivnice za predavanja iz Biblije. To me je jako zainteresovalo i krenula sam tamo. Kako se koje predavanje završavalo, sve više sam shvatala da je to ono što sam godinama težila da saznam. Ono što u Bibliji piše bila su i objašnjenja i odgovori na mnoga pitanja koja su mi se nametala.

 

Najviše mi je značilo kada sam shvatila da je Isus došao na zemlju da nas spase i oslobodi greha, jer je on, kao jagnje Božije, uzeo na sebe grehe sveta, da mi verom i prihvatanjem Njega kao svog Spasitelja možemo biti oslobodjeni osude za greh. Isus je mučen i šiban, stavljali su mu trnov venac na glavu, dali Mu da nosi krst na koji će biti razapet i posle je prikovan ekserima na krst. Sve je to  podnosioi  i samo je izgovorio:  „Oče; oprosti im, jer ne znaju šta čine.“ Dok je visio na krstu, čuteći podnosio uvrede od strane glavara svešrničkih, starešina i naroda.   Najveći psihički bol je trpeo kada je Otac okrenuo glavu od Njega na koga  su bili bačeni gresi celog sveta uzviknuvši :“Bože moj! Bože moj! zašto si me ostavio?  Malo kasnije onako iscrpljen je rekao:“Svrši se, u ruke Tvoje predajem Duh svoj“ priklonio je glavu i umro.

 

Trečeg dana je vaskrsao i pokazao se Mariji Magdaleni a zatim i učenisima a kasnije se vazneo na Nebo, seo sa desne strane Božjena prestolu gde kao Prvosveštenik posreduje za nas.

 

Dok sam posle tih predavaj bila sama u stanu, razmišljajući o Hristu, silno sam želela da budem oslobođena krivice koja me je

pritiskala. Dok sam tako stajala vapeći u duši za izbavljenjem,  teret koji me je do tada tištao odjednom je spao i doživela sam takav mir u duši kakav nikada nisam imala i koji je teško opisati. Teret greha je bio skinut sa mene i znala sam da mi je oprošteno. Obuzela me je radost i smirenost, a istovremeno odlučnost da i dalje idem na predavanja i da saznam još više iz Božje reči.

 

 Biblija iznosi mnoge dogadjaje iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, onako kako su se oni odvijali i kako će se odvijati. Predavanja su se kasnije održavala na Teološkom fakultetu, najviše o poslednjoj knjizi iz Svetog pisma koja ima naziv Otkrivenje i koja govori o završnim dogadjajima naše planete, što je mene posebno interesovalo.

 

Nisam htela nijedno predavanje da propustim. Često me je muž vodio na ta predavanja, ali je odlazio na drugu stranu, jer ga nisu interesovala. Najteže mi je bilo kada sam posle predavanja sva srećna njemu pričala šta sam saznala, ali je on to tako teško doživljavao da mi je u jednom trenutku rekao da je dosta, da te gluposti ne želi više da sluša.

 

To je bio tek početak velikih problema. Ja sam se sve više interesovala za proučavanje i da se družim sa onima koji poznaju Bibliju. Treba da napomenem da ja nisam ni znala ko organizuje predavanja dok nam jednog dana nisu saopštili da se radi o adventistima. Advent znači dolazak i naziv je dat po tome

što Sveto pismo govori o ponovnom dolasku Isusa Hrista na zemlju, kada će svi vaskrsnuti, jedni za život večni a drugi za smrt večnu. Meni nije smetalo što slušam ta predavanja jer kuma moje babe je bila adventista i prema toj crkvi nisam imala odbojnost. Setila sam se da sam bila na sahrani kada je umrla i kako je hor iz crkve pevao o tome da će Isus uskoro doći i da će i ona ustati i poći sa njim. Tada te reči nisam razumela, ali mi je bivalo sve jasnije kako sam  Sveto pismo sve više izučavala.

 

Moj muž je počeo da skuplja podatke koji govore protiv ove crkve. Bio je upozoren da treba da pazi da i deca ne bu uvučena u ovu, kako on kaže, sektu.  Rekli su mu da za mene nema spasa. Nijemi bilo jasno kako najvećim zlom smataraju one koji se bore protiv greha i  s verom u Hrista drže Božje zapovesti.  Onda bih se setila Hrista koji je činio samo dobro a bio je zlostavljan i mučen.

 

Često sam razmišljela kako bi svet bio lep kada bi se svi držali zapovesti, ne bi trebali ključevi, ne bi bilo ubistava, milicije, sudstva, svađe. Sve će to jednog dana biti u Carstvu nebeskom, kada bude uništeno zlo. Shvatila sam da nema odmah kazne za greh, jer je Bog milostiv i želi da svi dođu u pokajnje.

 

Najstrašnije od svega je što mnogi smatraju da ako nisu ubili ili ukrali, nisu učinili nikakvo zlo. Dete odraslo bez ljubavi je psihički ubijeno, nesposobno da voli. Ljubav je najveća pokretačka sila ka dobru i sreći, a Bog je ljubav. Čovek koji voli i zna da je voljen, radostan je i kada ne živi u izobilju. Od trenutka kada sam shvatila da me Bog toliko voli da je dao svog Sina da umre za mene i da me spase od večne smrti, od greha, od bolesti, ja sam psihički i telesno ozdravila. Nestalo je straha, tuge, depresije, želje za osvetom.

 

Neverovatna je Božija milost, jer nam prašta ono što nismo zaslužili, jer je Isus na sebe uzeo kaznu za greh koji je trebalo mi za svoj greh da primimo. Pravednik je umro za grešnike, među kojima sam i ja. I dalje je spreman da mi oprosti svaki greh koji priznam i za koji se pokajem. Kako je neshvatljiva Njegova ljubav! Isus je to učino da bismo mi bili opravdani i da bismo se izmirili s Bogom. To je potpuno drugačije nego na zemaljskim sudovima, gde bivamo proglašeni krivim čak i kada priznamo i kajemo se. Eventualno biva smanjena kazna, ali ne i oproštena.

 

Bog je polako otklanjao svaku gorčinu iz mog srca. Ljude sam počela da vidim u novom svetlu. Isus je onima koji su hteli da kamenuju prostitutku, uhvaćenu u preljubi, rekao da prvi baci kamen onaj koji je bez greha. Tada su svi ostavili kamen i otišli. Da li ja treba da upirem prstom na druge a pri tom da ne vidim kakva sam ja. Svi ljudi su Božja stvorenja i ako ih Bog voli, treba i ja. Bog voli ljude ali mrzi greh.

 

Mama mi je pričala da je za vreme bombardovanja Beograda 16. 4. 1944. godine trebalo da ide u porodilište da se porodi, ali odlučili su da ne idu u bolnicu nego su našli babicu iz komšiluka. Kako su zbog bombardovanja bili u podrumu, tu je i rodila moju stariju sestru. Na bolnicu je u to vrema pala bomba i mnoge majke sa decom su poginule. Ne bih se ni ja rodila. Hvala Bogu što nije dozvolio da moja mama i sestra poginu. Mnogi kažu: imale su sreću. Šta uopšte znači imati sreću? Mnogi pitaju zašto neki ginu, a neki bivaju zaštićeni.

 

Kada se posmatra na globalnom planu, od stvaranja Adama i Eve pa nadalje, veći broj ljudi je prihvatao grešan način života. Bog, koji unapred vidi sve, preko proroka upozoravao je i molio da se vrate sa tog puta; kako je njihova odluka bila da ne žele, Bog ih je prepuštao posledicama njihovog sopstvenog izbora. Da takvi ne bi povukli za sobom mnoge, Bog im oduzima život. Mnogi

se pitaju zašto nevini stradaju. Oni koji su opravdani verom u Hristovu žrtvu na krstu će prilikom drugog Hristovog dolaska biti spasen, za razliku od grešnih, koji će biti za večno uništeni.

 

Srce me boli kada vidim koliko njih nisu ni svesni da idu u propast. Ne žele da se zapitaju kako to Isus može da ih spase. Zašto je on, koji je tolika čuda činio pokazujući da je on i Bog i čovek, dozvolio da bude razapet? Gde je On sada i da li nas čuje kada ga molimo da nas izbavi?

 

Jednog događaja se dobro sećam iz detinjstva. Mislim da sam bila završila sedmi razred osnovne škole. Dogovorila sam se sa jednim dečkom da idem na igranku na matine. Tata mi je rekao da se vratim kući do osam. Vratila sam se kući kasnije i kada sam zvonila na vrata, tata me je na vratima ošamario. Bila sam iznenađena njegovom reakcijom, ali nisam bila ljuta. Otišla sam u svoju sobu i napisala tati pismo koje je glasilo otprilike ovako: “Dragi tata, nemoj da se sekiraš što si me udario, znam da sam to zaslužila. Ja te i dalje volim. Tvoja ćerka Beba.“ Spavala sam mirno tu noć. Sutradan mi je mama pričala da je tata plakao kada je pročitao pismo. Ja verujem da nam je Bog dao mogućnost da osećamo kao i On, i da naš Otac nebeski oseća bol kada kara i kažnjava svoju decu. Volela bih da sada mogu tako da odreagujem na uvredu ili šamar.

 

Isus je na krstu molio Oca da oprosti onima koji su ga razapeli. Umirao je na krstu našega mira radi, i da se njegovom ranom mi iscelimo. Ja sam bila kažnjena za svoj greh, a Isus je razapet za naše grehe.

 

Kada sam u Bibliji pročitala da je sedmi dan – dan koji je Bog posvetio, i zapovedio da se u taj dan ne radi – subota, nastojala sam na sve moguće načine da subotom budem slobodna. Kako sam radila u smenama, to je bilo prilično teško. Zbog jedne hirurške intervencije mislila sam da ću moći da dobijem da radim po četiri sata, ali nisam dobila. Shvatila sam da je Bog uspostavio vlast, i da je on iznad njih. Rešila sam jednoga dana da, kada počne subota, napustim

radno mesto. Šefa sam pretdhodno pitala da mi dozvoli da ne radim subotom, i on mi je dozvolio, ali je na pritisak ostalih radnika promenio odluku. Kada sam mu jednog dana saopštila da ću otići s posla jer ne želim da radim subotom, on mi je rekao da ne mogu da napustim posao, nego jedino mogu da dam otkaz. Ja sam mu na to odgovorila da ja neću da dam otkaz, nego neka on napiše prijavu i

još sam rekla da je veroispovest Ustavom zagarantovana. Bila sam sigurna da će Bog, koji je dao zapovest da subotom ne treba raditi, to i omogućiti. Otišla sam sa posla potpuno smirena, s ubeđenjem da sam dobro postupila. Sutradan kad sam došla na posao, saopštili su mi da je direktor odlučio da me prebaci na centralu, gde sam i ranije radila, i da mi se obavezno omogući da imam petak i subota slobodnu. 

 

Saznala sam da je na sastanku na kome se odlučivalo o mom slučaju direktor

rekao da u Ustavu stoji da je po zakonu svakom dozvoljeno da bude slobodan

za verski praznik. On sam smatrao je da subota nije praznik, ali je ipak odlučio

da mi odobri da budem slobodna subotom. Bila sam jako srećna. Pokazalo se da moja molitva Bogu i vera da će on sve izvesti na dobro, nije bila uzaludna. Shvatila sam da onda kada čvrsto rešite da učinite onako kako je Bog u svojoj zapovesti dao, sigurno je da imate Božiju zaštitu. To je na mnogo mesta u Svetom pismu rečeno, a sada se i meni obistinilo.

 

Još nešto se dogadjalo što me je još više uveravalo da je subota Božiji dan, koji počinje petkom posle zalaska sunca. Bog je rekao: I bi veče i bi jutro dan sedmi – kada je završio sva dela stvaranja i kada je blagoslovio sedmi dan, koji traje od večeri do večeri. Često se dešavalo da u vreme početka subote u kući bude takva napetost da su i deca često govorila da je to zato što je subota.

Držati se volje Božije u svetu koji u većini ide nasuprot nje – to je kao da idete nasuprot vetru koji vam bije u lice. Hvala Bogu da mi je davao snage da izdržim. Želim da napomenem da su u Svetom pismu date smernice kako treba da postupamo da bi naš život bio u skladu sa Njegovom voljom, ali su nam data i upozorenja šta ne treba da činimo. Tako je Bog zabranio da se iko bavi gatanjem, gledanjem u zvezde, tumačenjem snova, proricanjem budućnosti drugačije od one koja je data u Bibliji. Upozorio je da to sve dolazi od Hristovog neprijatelja. Kada sam to saznala, više nisam pristala ni na kakva proricanja, osim onih koja su data u Svetom pismu.

 

Sećam se jedne prepirke izmedju mene i muža oko toga da li on ima prava da mi zabrani da idem u crkvu, i uopšte oko pravog odnosa koji treba da postoji između supružnika. Branila sam stav da ako nekoga voliš, ne možeš zabranjivati da izabere čak i da te napusti. To je prava ljubav, koju i Bog ima prema nama, koja nije posesivna: bez obzira koliko nas voli, dao nam je slobodnu volju da izaberemo da li hoćemo da budemo sa Njim ili ne. U jednom tenutku mi je bilo jako teško jer nisam mogla da se izborim za svoja prava. Došla je kod nas jedna komšinica koja je advokat. Kada smo joj izneli oko čega se raspravljamo, uzela me je u zaštitu i rekla da ljubav ne treba da bude posesivna. Bilo je to veliko olakšanje za mene, a istovremeno je pomogla da ne dođe do svađe sa težim posledicama, do kojih je ranije povremeno dolazilo. Kada sam je kasnije ispratila, rekla mi je da je imala veliku potrebu da dođe kod nas. Bilo mi je odmah jasno da ju je Bog podstakao da dođe da mi pomogne.

 

Drugom prilikom muž je poveo razgovor oko davanja 10% od mog primanja u crkvu, što mu je i ranije smetalo i što mi je u više navrata prebacivao. Bilo mi je teško, otišla sam do prozora, a nisam ni primetila da ide za mnom. Kada sam se okrenula, videla sam da ide prema meni sa rukama prema mom vratu, u nameri da me davi. Iako sam bila uplašena, nisam se pomerala i molila sam u sebi Boga da me zaštiti. U tom trenutku je on jauknuo, uhvatio se za rame i pao na pod. Brzo zatim je ustao i videla sam da je imao sasvim drugi izraz lica. Bio je smiren i samo je rekao da je video neke crne ptice. Pitao me je da li sam imala nameru negde da idem. Rekla sam mu da bih išla kod jednog

bračnog para iz crkve, na šta je rekao da će me on tamo odvesti. Ovo iskustvo neću nikada zaboraviti jer sam se uverila u Božansku moć i zaštitu.

 

Jednom prilikom moj muž se vratio kasnije kući, u pripitom stanju, i počeo da na mene viče: „Subotarko, sada ću ja tebi da pokažem, sada si gotova!“ Sedela sam mirno na krevetu i molila se sa verom da će me Bog zaštititi. Krenuo je rukom prema meni, ali mu je ruka bivala vraćena uz stenjanje. Opet je krenuo rukom na mene, ali opet mu je ruka bila vraćena, kao da se neko sa njim borio. U tom trenutku sam čula glas koji mi je govorio: “Ne

boj se.“ Osetila sam radost u srcu kao nikada do tada. Počeo je da pesnicom udara u predelu srca i vikao je: “stani“, i tako pet puta. Molila sam se za njega da mu Bog pomogne, i ubrzo se smirio i zaspao.

 

Ujutru, kada je moj muž otišao na posao, počela sam da se pitam kakav je to bio glas koji mi je govorio, i pitala sam se da li mi se to učinilo. Uzela sam Bibliju i otvorila je i pogled mi je pao na stihove u kojima piše: “Ne boj se.“ Shvatila sam da to meni Bog preko svoje reči potvrdjuje da me je štitio i hrabrio. Kada sam zatvorila Bibliju, postala sam sumnjičava da ne umišljam sve ovo. Opet sam otvorila Sveto pismo i opet se otvorila ista strana sa rečima “Ne boj se.“ Opet sam dobila potvrdu i bila sam prilično uverena da je sve stvarno.

Ne mogu da vam opišem radost i mir koji sam imala. Ovog puta sam bila potpuno sigurna da sam bila zaštićena, i više niko ne može da me ubedi u nešto drugo. Shvatila sam da ničim nisam zaslužna za sve što mi se dogodilo, da su se slična iskustva događala mnogima pre mene i da će se još mnogima dogoditi. Volela bih da još mnogi budu ohrabreni da pozovu Hrista u svoje srce jer nas je na to on sam pozvao rekavši: ”Evo stojim na vratima i kucam, ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim i on sa mnom.“

 

 Jednog dana muž me je sačekao posle posla, vidno napet, i odvezao me do adventističke crkve u Zemunu. Rekao je da će me tu ostaviti i da će baciti bombu na crkvu, da sam gotova. Prvobitno sam bila u strahu, ali onda je straha nestalo, osetila sam savršeni mir i spremnost da podnesem bilo šta da se desi. Rekla sam da može telo da mi uništi, ali da dušu ne može, i da je Bog u stanju da me ponovo vaskrsne kada bude došao. Tada se smirio i vratio me kući.

 

Često mi je muž govorio da pošto verujem u večni zivot, zašto sebi ne oduzmem život, da bih tako skratila muke. Na to sam mu odgovarala da niko nema pravo da drugome ili sebi oduzme život. Samo Onaj koji nas je stvorio ima pravo da to učini. Ako Njega primimo u srce, ako dozvolimo Svetom Duhu

da nas menja, imamo život u sebi, Bog će nas vaskrsnuti kada ponovo bude došao. On je na krstu pobedio greh, sotonu i smrt, i ako u to verujemo, i ako Ga prihvatimo kao svoga spasitelja i držimo zapovesti, imamo večni zivot.

 

Kako je moj muž godinama patio od visokog pritiska, način kojim je živeo samo je pogoršavao njegovo stanje. Teško je podnosio i moje interesovanje za religiju i odlaske u crkvu. Česta svađa oko toga je još dodatno pogoršavala njegovo zdravstveno stanje. Radio je po ceo dan; uveče, gladan, jeo je više

nego što je bilo potrebno, pio je, pušio, pio lekove za smirenje. Sve više se žalio na srce i na bolove oko levog ramena, ali nije hteo da ide kod lekara. Jednog dana je dobio gušenje, kašalj i bolove u grudima. Otišli smo na pregled u bolnicu na Bežanijskoj kosi, gde su odredili da ostane tamo i gde su preduzeli

lečenje. Tamo je preživeo pet kliničkih smrti. Svi su se lekari i sestre zauzimali za njega da ga održe u životu. Bila sam zadivljena koliko su požrtvovanja uložili da bi ga spasili.

Bili su to za njega i za mene teški trenuci. Molila sam Boga da ga spase. Kada je poslednji put imao kliničku smrt, doktor je rekao da su oni sa svoje strane sve učinili i da je on sada u Božijim rukama. U tom trenutku sam pomislila: pošto je u Božijim rukama, onda je u dobrim rukama, i ta misao mi je

ojačala veru da će se on izvući i da će biti sve u redu. Moila sam se za njegovo ozdravljenje, i jako sam želela i verovala da će Bog učiniti najbolje za njega. Uskoro sedeo u krevetu i bilo mu je vidno bolje. Lekar je priznao da je on na njegov slučaj stavio tačku i da od sada više neće stavljati tačku ni na jedan slučaj. Oni su ga još zadržali u bolnici da prate njegovo stanje i da bude pored aparata za reanimaciju u slučaju da mu se ponovo desi zastoj srca. Meni je bilo mnogo žao što mora toliko dugo da leži tamo. Razmišljala sam da bi mu bilo mnogo bolje da ga puste kući jer bi imao druge preokupacije i ne bi stalno razmišljao o bolesti i stanju u kom se našao. Bio je dosta slab i usamljen.

 

Znajući da je uvek voleo da radi i da vodi brigu o kući, verovala sam da će mu kod kuće biti mnogo bolje, pa sam tražila da ga puste kući. Lekarka mi je rekla da ona ne može još uvek da garantuje za stabilnost stanja njegovog srca. Bila sam podstaknuta da joj kažem da ona ni za koga od svojih bolesnika ne može da da garanciju, jer samo Bog zna kada će ko da umre. Ona me je gledala i rekla da će videti. Uskoro su ga pustili. Od tada mu je bivalo sve bolje. Postao je aktivan u svim poslovima koji su potrebni u kući i oko dece. Hvala Bogu koji je učinio da više nije pio, ni pušio, nije uzimao više lekove za smirenje, sto je bilo pravo čudo izlečenja. 

 

Još jedno iskustvo imam a ono mi se skoro dogodilo kada sam polomila skočni zglob: kučići su u jurnjavi naleteli na mene i pri padu sam iskrenula stopalo na spolja. Odmah sam molila Isusa da mi pomogne i da mi da snage da sve podnesem. Tu su se stvorila dva čoveka koja su mi pomogla da dođem do

stepenica i da sednem. Jedna žena iz obližnje prodavnice zvala je moga muža i uskoro sam se našla u bolnici. Tamo su mi namestili nogu, stavili longetu.

 

Lekar mi je rekao da moram da ostanem u bolnici da bi pratili stanje, da vide da

ne dođe do infekcije i da odluče da li treba operacija. Poslali su me na snimanje

pluća, ali sam ja odbila da me zrače ako možda ne treba da me operišu. U meni

se već tada bunilo nešto protiv operacija. Prebacili su me u sobu u kojoj je bila

samo jedna žena, koja se obradovala što će imati društvo. Nas dve smo se tako

sprijateljile kao da se znamo odavno. Pričale smo o životu, o porodičnim problemima, radostima i svemu što nam se dogadja. Rekla sam joj da verujem u Boga i da verujem da će mi i sada pomoći, kao mnogo puta do sada. Rekla mi je da i ona veruje i da je i njoj više puta pomogao. Ona je trebalo da se operiše, ali je bio problem jer u bolnici nije bilo veštačkih kukova te veličine koja njoj treba. Njena kćerka, koja je lekarka rekla je da joj je obezbedila da je prabace u drugu bonicu, ali da bi više volela kada bi ostala ovde. Ja sam rekla da ćemo se moliti i da će Bog učiniti da odgovarajuće proteze budu nabavljene. Ona je rekla da će, ako one stignu, početi da veruje u Boga.

 

Te večeri smo se molili da Bog učini da proteze stignu pre operacije, koja je trebalo da bude za dva dana. Sutradan je došao lekar i saopštio je da su kukovi stigli i da će je operisati. Bile smo jako zadovoljne iako sam i pre toga verovala da će biti sve u redu. Govorila sam joj o Isusovom ponovnom dolasku i o vaskrsenju pravednih i grešnih. Ona mi je rekla da to mi nećemo dočekati.

Rekla sam joj da će svi ljudi vaskrsnuti, samo jedni za život večni a drugi zasmrt večnu. Rekla sam joj da od trenutka kada čovek umre pa do trenutka kada vaskrsne, za svakoga će izgledati kao da je prošao tren. Rekla sam joj da je to slično kao kod operacije: kada je budu uspavali pa do trenutka kada se bude probudila posle operacije, njoj će se učiniti da je prošao tren. Sutradan posle njene operacije, kada su je vratili u sobu, ona mi je rekla da se setila šta sam joj pričala, jer joj se desilo da je ona na operacionom stolu pitala lekare kada će da

počnu da je operišu, na šta su joj oni rekli da je operacija završena.

 

Meni su lekari saopštili da je u mom slučaju bolje da me operišu, na šta sam ja pitala šta treba da mi rade tokom operacije. Rekli su da treba da stave mrežice, kočiće, šrafove i pločice… Pri pomisli na sav taj metal u nozi,

napravila sam izraz negodovanja na licu, tako da su mi oni rekli da razmislim u toku dana i da im javim. Tada je nastao košmar u mojoj glavi. Nisam želela da me operišu a ujedno sam razmišljala o Božijoj sili da leči i danas. Molila sam se Bogu da mi pomogne – otvorila sam Sveto pismo i čitala o tome kako je Isus

jedne subote izlečio čoveka sa suvom rukom tako da ruka postala kao i zdrava.

Te reči su me ohrabrile da još više verujem da Bog može da učini da mi kost zaraste i bez operacije. Odlučila sam da ne pristanem na operaciju i da ne učinim suprotno onome u šta verujem. Rekla sam lekaru da ne pristajem na operaciju. Sutradan je u viziti bio jedan stariji lekar, koji je trebalo da me

operiše, sa još jednim mlađim lekarom. Mlađi lekar je rekao da će noga biti dobro, na šta je stariji lekar rekao da nije dobro što odbijam operaciju. Mlađi lekar je rekao da će biti dobro i dodao je: ”Daće Bog.” Njegove reči su mi pale kao melem na ranu. Kako ništa nije slučajno, verujem da mi je Bog poslao ovog

lekara koji je vernik da me ohrabri da je moja odluka ispravna.

 

Stavili su mi gips i otpustili me iz bolnice. Posle dve nedelje otišli smo sa snimkom kod onog mladog lekara; on je pogledao snimak i rekao je da kost zarasta bolje nego da mi je urađena operacija. Moj muž, koji je sve vreme bio sumnjičav u ispravnost moje odluke, bio je sada jako zadovoljan, a ja sam bila još više zadovoljna jer sam shvatila da kada nešto molimo Boga sa verom, ne

sumnjajući, biće nam. Sada dok se prisećam svega, neizmerno sam zahvalna Bogu za sve, a naročito što je dao snage mome mužu da se brine o meni za sve vreme moga oporavka.

Kasnije sam dobila da idem na oporavak u banju, gde sam se zaista brzo oporavljala i sve bolje hodala sa jednom štakom, a pomalo i bez štaka. Bilo mi je drago što je moj muž bio pažljiv prema meni, što je dolazio da me poseti i što mi je donosio crni hleb koji je on sam pravio. Sve ovo sto sam ovde ispričala je za mene bilo osvedočenje u Božje delovanje i Njegovu brigu i ljubav prema nama.

 

Moja molitva Bogu učinila je sve sa svoje strane da svako ko čita moja iskustva, doživi radost, mir i ljubav od Boga.

                                             

                                                     Leposava Soro