Sve po blagodeti

C. H. Spurgeon

ZA TEBE!

Cilj ove knjige je spasenje onoga koji je pročita. Autor ove knjige će biti veoma razočaran ako preko ove knjige mnoštvo ljudi ne bude dovedeno Gospodu Isusu. Iz ovog razloga ova knjiga je napisana gotovo dečijim pouzdanjem u moć Boga Svetog Duha, da je On upotrebi kako bi se milioni ljudi obratilo, ako je to Njegova volja. Bez sumnje, mnogo siromašnih i jednostavnih muškaraca i žena će uzeti ovu knjižicu, i Gospod će im se pojaviti u milosti. Tako da sam, zbog njih, pisao veoma jednostavno, i koristio sam puno prepoznatljivih izraza. Ali, ako oni malo bogatiji i školovaniji žele da pročitaju ovu knjižicu, Sveti Duh će takođe i njih oduševiti; jer ono šta je nepismen čovek razumeo nije ništa manje privlačno pismenom čoveku. Oh, kada bi ovo samo pročitali oni koji će postati veliki borci za osvajanje duša!

Ko zna koliko njih će naći svoj put mira uz pomoć onoga što će ovde pročitati? Ali, važnije pitanje od ovoga za tebe, dragi čitaoče, je ovo: Da li ćeš ti biti jedan od njih?

Jedan čovek je postavio fontanu pored puta, i okačio je čašu lančićem. Malo posle toga neko mu je rekao da je izvesni umetnički kritičar pronašao mnogo grešaka u dizajnu fontane. „Ali“, upitao je on, „da li puno žednih ljudi pije vodu sa te fontane?“ Onda su mu ljudi rekli da na hiljade žednih, siromašnih ljudi, muškarci i žene, gase žeđ u ovoj fontani. On se nasmejao i rekao da ga te kritike uopšte ne dotiču, već se samo nada da će jednog sparnog dana taj kritičar napuniti svoju čašu, da će se osvežiti i da će onda proslaviti ime Gospodnje.

Ovo je moja fontana, a evo i moje čaše: možeš tražiti greške ako želiš, ali te molim da popiješ vodu života. Samo mi je do toga stalo. Ja ću radije blagosloviti dušu najsiromašnijeg čistača, ili prosjaka, nego udovoljiti krvavom princu, ne uspevši da ga obratim Bogu.

Čitaoče, da li si voljan da se promeniš čitajući ove stranice? Ako jesi, dogovorili smo se odmah na početku; ali moj cilj sa ovom knjigom nije ništa drugo nego da te dovedem da upoznaš Hrista i nebo. Kada bi samo zajedno tražili Hrista! Iz ovog razloga ovu knjigu posvećujem sa molitvom. Zar mi se nećeš pridružiti tako što ćeš pogledati prema Bogu i tražiti da te blagoslovi dok je čitaš? Božija briga je postavila ovu knjigu ispred tebe, tako da ti imaš nekoliko slobodnih trenutaka da je pročitaš i osećaš se voljnim da posvetiš malo pažnje ovoj knjizi. Ovo je dobar znak. Ovo je tvoje vreme blagoslova. Sveti Duh kaže: „Danas, ako čuješ ovaj glas, nemoj otvrdnuti svoje srce“.

GDE SMO MI?

Čuo sam jednu priču, mislim da je nastala negde na severu: pastor je krenuo da poseti jednu siromašnu ženu, sa namerom da joj pomogne, jer je znao da je bila veoma siromašna. Držao je pola krune u ruci i zakucao je na njena vrata, ali niko nije otvarao. Mislio je da ona nije bila kod kuće, tako daje otišao. Posle toga, sreo je tu ženu u crkvi i rekao joj da se setio njene potrebe: „Malopre sam bio ispred tvoje kuće, kucao sam nekoliko puta i pretpostavljam da nisi bila kod kuće, jer mi niko nije otvorio vrata“. „Kada ste tačno kucali?“ „Bilo je skoro dvanaest sati“. „Oh“, rekla je ona, „Čula sam kucanje, i zaista mi je žao što vam nisam otvorila, ali sam mislila da je to došao gazda da traži kiriju“. Ova siromašna žena je znala taj osećaj. Moja je želja da me čuješ i zbog toga ti želim reći da nisam došao da ti naplatim kiriju; jer zaista nije cilj ove knjige da tražim bilo šta od tebe, već želim da ti kažem da je spasenje JEDINO KROZ VERU, što znači: besplatno, gratis, bez ikakve nadoknade.

Mnogo puta, kada želimo da privučemo pažnju, onaj koji sluša misli: „Uh, sada će mi reći šta je moja dužnost. Ovaj čovek traži ono što smo dužni Bogu, a ja sam siguran da nemam ničim to da platim. Neću biti kod kuće“. Ne, ova knjiga ne postoji da bi tražila nešto od tebe, već da ti nešto ponudi. Nećemo pričati o zakonu i dužnostima ili kazni, već o ljubavi, dobroti, oproštenju, milosti i večnom životu. Nemoj se zbog toga pretvarati kao da nisi kod kuće: nemoj zatvarati uši ili se ponašati kao da te nije briga. Ja ne tražim ništa od tebe u ime Božije ili u čovekovo ime. Moja namera nije da nešto tražim od tebe već dolazim u Božije ime, da ti donesem besplatan poklon, koji ćeš sada primiti i koji će ti biti na radost za večnost. Otvori vrata, i pusti moje molbe unutra. „Dođi, da zajedno razmislimo o tome“. Sam Gospod te poziva na sastanak u vezi sa tvojom trenutnom i večnom radošću, i On to ne bi učinio a da ti ne želi dobro. Nemoj odbiti Gospoda Isusa koji stoji pred tvojim vratima i kuca, jer On kuca rukom koja je bila probodena na drvetu zbog takvih kakav si ti. I pošto je Njegov jedan i jedini cilj tvoja dobrobit, otvori svoje uši i dođi kod Njega. Pažljivo slušaj, i pusti da ta reč uđe u tvoju dušu. Možda je ovo trenutak kada ćeš ući u taj novi život koji je početak neba. Vera dolazi kroz slušanje, a čitanje je vrsta slušanja: vera može nastati dok čitaš ovu knjigu. Zašto da ne? O, blagosloveni Duše milosti, učini ovo!

BOG OPRAVDAVA BEZBOŽNIKE

Čuj kratku propoved. Naći ćeš ovaj tekst u Poslanici Rimljanima 4:5:

„A onome koji ne radi a veruje onoga koji pravda bezbožnika, prima se vera njegova u pravdu“.

Obrati pažnju na ove reči: „Onoga koji pravda bezbožnika“. Ja mislim da su ovo predivne reči.

Zar nisi iznenađen što postoji ovakav izraz koji smo našli u Bibliji: „Koji pravda bezbožnika“? Ja sam upoznao ljude koji mrze doktrine o krstu, jer optužuju Boga da spašava grešnike i prima najgrešnije od njih. Pogledajte kako Sveto Pismo prihvata tu krivicu, i jednostavno je objašnjava! Iz usta Božijeg sluge, Pavla, koji je bio inspirisan Svetim Duhom, On uzima na sebe ime „onoga koji pravda bezbožnika“. On pravda one koji nisu pravedni, oprašta onima koji zaslužuju da budu kažnjeni i daje milost onima koji to ne zaslužuju. Ti si mislio, zar ne, da je spasenje namenjeno dobrim ljudima? Da je Božija milost za one koji su čisti i sveti, koji su bez greha? Možda ti je palo na pamet da ako si dobar da će te Bog nagraditi. I možda si mislio da, pošto nisi dostojan toga, onda nikako ne možeš dobiti Njegovu milost. Možda si bio malo iznenađen kada si pročitao ovaj tekst: „onoga koji pravda bezbožnika“. Ja se ne čudim što si se iznenadio, jer se ja i dan danas čudim tome iako sam toliko upoznat sa ogromnom milošću Božijom. Zaista zvuči začuđujuće, zar ne, da sveti Bog može opravdati onoga ko nije svet? Mi, po prirodnom zakonu našeg srca, uvek govorimo o sopstvenoj dobroti i vrednostima, tako da se tvrdoglavo držimo toga da mora postojati nešto u nama što bi privuklo Božiju pažnju. Međutim, Bog, koji vidi sve obmane, zna da nema ni trunke dobrote u nama. On kaže da: „ni jednoga nema pravedna“ (Rim. 3:10). On zna da je: „sva naša pravda kao nečista haljina“ (Isa. 64:6); i zbog toga, Isus Hristos nije došao na svet da traži dobrotu i pravednost među ljudima, već da donese dobrotu i pravednost sa sobom i da ih podari ljudima koji to nemaju. On je došao, ne zbog toga što jesmo pravedni, već da nas učini pravednima: On pravda bezbožnike.

Kada advokat dođe na sud, ako je pošten čovek, on želi da izloži slučaj nevinog čoveka i opravda ga pred sudom za stvari za koje je lažno optužen. Cilj advokata bi trebao biti opravdanje nevine osobe i on ne bi trebalo da pokušava da štiti krivca. Čovek nema tu moć niti pravo da opravda krivca.

Ovo čudo je namenjeno samo Gospodu. Bog, bezgranično pravedan Vladar, zna da ne postoji ni jedan pravedan čovek na zemlji koji čini dobro i ne greši. Zbog toga, bezgraničnim suverenitetom svoje božanske prirode i bogatstvom neopisive ljubavi, on započinje delo, ne toliko da opravda pravedne već da opravda bezbožne. Bog je stvorio načine i sredstva da učini da nepravedni stanu pravedni i da budu prihvaćeni pred Njim: On je stvorio način kojim savršenom pravednošću može tretirati okrivljenog kao da je celog života bio bez prestupa, i takođe ga može tretirati kao da je u potpunosti bezgrešan. On opravdava bezbožnika.

Isus Hristos je došao na svet da spasi grešnike. Ovo je veoma iznenađujuća stvar − trebalo bi da joj se dive, pogotovu svi oni koji najviše uživaju u grehu. Ja znam daje za mene, sve do današnjeg dana, najveće čudo za koje sam ikada čuo, da Bog ikada može opravdati mene. Ja se osećam kao bezvredna masa, pokvarena gomila greha, odvojena od Njegove uzvišene ljubavi. Ja zasigurno znam da sam opravdan verom koja je u Hristu Isusu i da sam tretiran kao da sam bio savršeno pravedan, učinjen sam Božijim naslednikom i sunaslednikom sa Hristom. Ali ipak, po prirodi moje mesto je sa najgrešnijima. Ja sam, iako sam toliko nezaslužan, tretiran kao da sam to zaslužio. Voljen sam tolikom ljubavlju kao da sam oduvek bio pobožan, iako sam još pre vremena bio bezbožnik. Ko može ostati ravnodušan prema ovim stvarima? Zahvalnost za ovu milost leži presvučena u čudo.

I pošto je ovo veoma iznenađujuće, ja želim da vi vidite koliko to čini evanđelje dostupnim za tebe i mene. Ako Bog opravdava bezbožnike, onda, dragi moj prijatelju, On može opravdati tebe. Zar ovo nije to što ti jesi? Ako nisi obraćen u ovom trenutku, ovo je istinita slika o tebi: živeo si bez Boga, suprotno pobožnosti; jednom rečju, bio si i ostao bezbožnik. Možda čak i nisi išao u crkvu nedeljom, već si živeo ne obraćajući pažnju na Božiji dan, crkvu, ili Reč − ovo sve dokazuje da si bio bezbožnik. Ono što je još tužnije od ovoga je da si se ti možda trudio da sumnjaš u postojanje Boga, i otišao si toliko daleko da kažeš da si to i mislio. Živeo si na ovoj ugodnoj zemlji, koja je prepuna pokazatelja Božijeg prisustva, a ti si sve vreme držao oči zatvorene prema jasnim dokazima Njegove moći i postojanju Boga Oca. Zaista, bilo bi ti veoma drago da si mogao sa sigurnošću dokazati da Bog ne postoji. Možda si ovako živeo mnogo godina, tako da si sada prilično siguran u šta veruješ, ali za Boga tu nije bilo mesta. Označen kao BEZBOŽNIK bi bilo isto kao kada bi more označili kao slanu vodu. Zar ne?

Možda si druga vrsta osobe. Redovno si izvršavao sve vrste spoljnih oblika religije, ali to nisi radio iz srca, već si zaista bio bezbožnik. Iako si se sastajao sa decom Božijom nikada sam nisi upoznao Boga. Pevao si u horu, ali u srcu nisi proslavljao Boga. Živeo si bez trunka Božije ljubavi u srcu, ili držanja Božijih zapovesti u tvom životu. Dakle, ti si baš tip čoveka kome je ovo Evanđelje namenjeno − Evanđelje koje kaže da Bog opravdava bezbožnike. Zaista je divno i sa radošću ti je ponuđeno. Baš tebi odgovara. Zar ne? Kako bih ja želeo da ga prihvatiš! Ako si osećajan čovek, videćeš predivnu milost Božiju koja je to darovala tebi takvom kakav si, i reći ćeš sebi: „On opravdava bezbožnike! Zašto onda da i ja ne budem opravdan, i to odmah?“ Sada, pogledaj dalje, da to mora biti tako − da je spasenje Božije za one koji to ne zaslužuju i koji se nisu spremali za to. Veoma je razumno da se ova izjava nalazi u Bibliji; jer, dragi moj prijatelju, nikom drugom nije potrebno opravdanje nego onima koji sami to ne mogu učiniti. Ako je bilo ko od mojih čitalaca savršeno pravedan, oni ne žele opravdanje. Ti osećaš da svoje dužnosti savesno obavljaš, kao da si najsavesniji čovek na svetu. Šta će onda tebi Spasitelj, ili milost? Šta će tebi opravdanje? Moja knjiga ti je već dosadna, jer ti nije interesantna.

Ako je bilo ko od vas ovoliko ponosan, saslušajte me još samo malo. Ti ćeš biti izgubljen dokle god budeš živ. Ti si pravednik čija je pravednost u tvojim sopstvenim delima i varaš se puno; jer Sveto Pismo kaže: „Nijednoga nema pravedna“. U svakom slučaju, ja nemam Evanđelje koje bih mogao da propovedam samopravednima, − ne, nemam ni jednu reč da im kažem. Sam Isus Hristos je došao, ne da pozove pravedne i ja neću raditi ono što On nije činio. Da sam te pozvao, ti ne bi došao i zbog toga te neću zvati pod tim okolnostima. Ja ti savetujem da bolje pogledaš tu svoju pravednost dok ne shvatiš da je to samo varka. Nije ni približno stvarna, kao paukova mreža. Završi već jednom sa tim! Beži od toga! Dragi ljudi, jedini ljudi kojima je potrebno opravdanje su oni koji nisu pravedni. Njima je potrebno nešto da se za njih učini da budu pravedni pred Božijim sudom. Shvati, Gospod čini samo ono što je zaista potrebno. Bezgranična mudrost nikada ne radi ono što nije neophodno. Isus nikada ne radi ono što je suvišno. Učiniti pravednim onoga ko je već pravedan nije posao za Boga − to bi bio posao za budalu. Ali, učiniti pravednim onog koje nepravedan − to je posao za bezgraničnu ljubav i milost. Opravdati nepravednog − to je čudo jedino Boga dostojno. I to je zaista tako.

Sada, pogledaj. Ako bilo gde u svetu postoji doktor koji je otkrio siguran i tačan lek, kome je taj doktor poslat? Onima koji su savršeno zdravi? Ne verujem daje tako. Stavite ga tamo gde nema bolesnih ljudi i on će se osećati da mu tamo nije mesto. On nema posla tamo. „Zdravi ne trebaju lekara nego bolesni“. Zar nije dovoljno jasno da su uzvišeni lekovi milosti i otkupljenja za one koji su bolesni u duši? Oni ne mogu biti pravi jer takvim ljudima oni ne koriste. Ako ti, dragi prijatelju, osećaš da si duhovno bolestan, Doktor je došao na svet za tebe. Ako si upropašten svojim grehom, ti si osoba kojoj je namenjen plan spasenja. Ja kažem da je Gospod ljubavi upravo imao na umu baš takve kao što si ti kada je pravio plan milosti. Zamisli da neki darežljivi čovek odluči da oprosti dug svim dužnicima. Jasno je da se ovo može primeniti samo na one koji mu zaista duguju. Jedan čovek mu duguje hiljadu funti; neki drugi mu duguje pedeset funti. Svima je dug oprošten, a priznanice pocepane. Ali i najdarežljivija osoba ne može oprostiti dugove onima koji mu ništa ne duguju. Nije moguće oprostiti onima koji greha nemaju. Oproštenje je za one koji su krivi. Oproštenje je za one koji su grešni. Bilo bi zaista apsurdno govoriti o oproštenju onima kojima oproštenje nije potrebno − oprostiti onima koji ništa nisu skrivili.

Da li misliš da moraš biti izgubljen ako si grešnik? Ovo je razlog zašto ti možeš biti spašen. Zato što duguješ sebi da budeš grešnik, ja ti savetujem da veruješ da je milost namenjena takvim kao što si ti. Jedan pesnik je napisao ovo:

Grešnik je sveta stvar;

Duh Sveti ga je učinio svetim.

Ovo je zaista tako, Isus traži i spašava izgubljene. On je umro i stvorio istinsko pokajanje za prave grešnike. Kada se ljudi ne igraju rečima, ili nazivaju sami sebe Jadnim grešnicima“ kao komplimentom, ja sam zaista željan da ih upoznam. Zaista bi mi bilo drago da celu noć razgovaram sa njima, takozvanim „bona fide − dobrovernim“ grešnicima. Vrata hotela milosti nisu zatvorena ni jednog dana niti nedeljom. Naš Gospod Isus nije umro za izmišljene grehe, već je krv iz Njegovog srca prolivena da opere velike mrlje krivice, koje ništa drugo ne može da skine.

Onaj koje crni grešnik − on je vrsta ljudi za koje je Isus došao da ih učini belim. Propovednik Evanđelja je jednom prilikom propovedao poruku: „Sada je takođe sekira postavljena na korenu drveta“. I propovedao je na tu temu, kada mu je jedan slušalac rekao: „Neko bi pomislio da ste propovedali kriminalcima. Vi ste trebali da propovedate u zatvoru“. „O, ne“, rekao je propovednik, „da sam propovedao u zatvoru, ja ne bih propovedao iz ovog teksta. Tamo bi trebalo da propovedam: ‘Ovo je istinita reč, i svakoga primanja dostojna, da Isus Hristos dođe na svet da spasi grešnike'“. Tako to biva. Zakon je za samopravedne, da ponize svoju ponos: Evanđelje je za izgubljene, da se otkloni njihov očaj.

Ako ti nisi izgubljen, šta želiš od Spasitelja? Da li pastir treba da ide za onim ovcama koje nisu zalutale? Zašto bi žena čistila svoju kuću kako bi tražila zlatnik koji nikada nije izgubila? Ne, lek je za bolesne. Sahrana je za mrtve, oproštenje je za krivce; oslobođenje je za vezane; otvaranje očiju je za one koji su slepi.

Ja bih želeo da pojednostavim ovo. Nadam se da sam bar malo uspeo do sada; ali, iako je to dovoljno jasno, samo Gospod može učiniti da čovek to vidi. Isprva je probuđenom čoveku zaista predivno da je spasenje namenjeno njemu, jer je kriv i izgubljen. On misli da to mora biti za njega jer se on kaje, zaboravljajući da je pokajanje samo deo njegovog spasenja. „O“, kaže on, „ali ja moram biti to i to“ − sve je ovo istina, jer će on biti ovo i ono kao rezultat spasenja; ali će spasenje njemu doći pre bilo kakvog drugog rezultata spasenja. Doći će mu, u stvari, dok samo zaslužuje samo ovaj prosjački, osnovni, užasan opis „bezbožnik“. To je sve što je on kada Božije Evanđelje dođe da ga opravda.

Zato bih ja želeo da posavetujem sve one koji nemaju dobrih stvari u sebi − one koji misle da nemaju čak ni osećaj dobrote, ili bilo šta što bi ih dovelo do Boga − da počnu čvrsto da veruju da je naš milostivi Bog sposoban i voljan da ih primi bez ičega dobrog, i da im sam od sebe oprosti, ne zato što su oni dobri, već zato što je On dobar. Zar On ne čini da Njegovo sunce sija zlu isto kao i dobroti? Zar On ne daje plodove, i šalje kišu i sunce na vreme i najbezbožnijim narodima? Čak je i u Sodomi sijalo sunce i Gomora je imala rosu. O prijatelju, prevelika milost Božija prevazilazi moja i tvoja shvatanja i ja ti govorim da si ti vredan toga. I koliko je nebo visoko od zemlje, toliko visoko su Božije misli iznad naših. On može obilno praštati. Isus Hristos je došao na zemlju da spasi grešnike: oproštenje je za one koji su krivi.

Ne pokušavaj da uzdigneš sebe i da napraviš nešto od sebe što u stvari nisi; već dođi takav kakav si Onome koji opravdava bezbožnike. Jedan poznati umetnik je slikao deo grada u kome je živeo, i želeo je, iz istorijskih razloga, da naslika određene likove koji su bili veoma poznati u tom gradu. Čistača, neočešljanog, neobrijanog, pocepanog, prljavog, su svi znali, imao je odgovarajuće mesto na slici. Umetnik je rekao ovom pocepanom i neuglađenom čoveku: „Dobro ću ti platiti ako dođeš do mog studija da te naslikam“. On je došao kod njega ujutro, ali je vrlo brzo poslat nazad svom poslu, jer je oprao svoje lice, očešljao je svoju kosu i obukao je pristojnu odeću. Umetniku je trebao pros“ jak, a ne neko drugi. Takođe, Evanđelje će primiti tebe tamo gde pripadaš ako dođeš kao grešnik, a ne kao neko drugi. Ne čekaj promenu, već odmah dođi po spasenje. Bog opravdava bezbožnike, a to si ti gde si sada: nalazi te u najgorem stanju.

Dođi u tvojoj nesposobnosti − takav kakav si. To jest, dođi tvom nebeskom Ocu sa svim gresima i sa tvojom grešnošću. Dođi Isusu baš takav kakav si, gubav, prljav, go, niti spreman za život ni za smrt. Dođi, jer se jad nadvila nad tobom, pritiskajući tvoje grudi kao užasna noćna mora. Dođi i pitaj Gospoda da opravda još jednog bezbožnika. Zašto da ne? Zaista dođi; jer je ova predivna milost Božija namenjena takvima kao što si ti. Govorim ti kao što kaže u tekstu i ne mogu naglasiti više od ovoga: sam Gospod Bog uzima na sebe ovo uzvišeno ime, „Onaj koji opravdava bezbožnike“. On opravdava, čini da oni koji su po prirodi bezbožnici budu tretirani kao pravednici. Zar ovo nije predivna vest za tebe? Čitaoče, nemoj ustajati sa stolice dok ne razmisliš o ovome.

„BOG KOJI PRAVDA“

„Ko će optužiti izbrane Božije? Bog koji pravda?“ (Rim. 8:33)

Biti opravdan, ili biti pravedan je zaista predivna stvar. Da nikada nismo prekršili Božije zakone ovo nam ne bi bilo potrebno, jer bi onda sami od sebe bili pravedni. Onaj koji je čitav svoj život činio stvari koje je trebalo da čini i nikada nije uradio ono što nije trebalo da uradi, je opravdan zakonom. Ali ti, dragi čitaoče, nisi takav, potpuno sam siguran. Previše si iskren da bi se pretvarao da si bez greha i zbog toga moraš biti opravdan.

Sada, ako opravdaš sebe, ti ćeš jednostavno varati samog sebe. Zbog toga bi bilo bolje da ne pokušavaš. Nije vredno toga uopšte.

Ako zatražiš od svojih drugova smrtnika da te opravdaju, šta oni tu mogu učiniti? Možeš naterati neke od njih da govore dobro o tebi za nekoliko dinara, ali će te zato drugi oklevetati za manje od toga. Njihova osuda ne vredi toliko.

Naš tekst kaže: „Bog koji pravda“, i u ovome je cela poenta. Ovo je zadivljujuća činjenica i mi se moramo malo pažljivije pozabaviti njome. Dođi i uveri se sam.

Prvo, niko drugi sem Boga bi se ikada setio toga da opravda one koji su krivi. Oni Bog koji pravda su otvoreno živeli u neposlušnosti; činili su zlo obema rukama; stanje im se pogoršalo; vratili su se grehu čak i posle razočarenja i boli koji im je greh naneo i čime su bili primorani da ga ostave. Oni su prekršili zakon i pregazili Evanđelje. Odbili su milost i uporno su nastavljali sa neznaboštvom. Kako njima oprostiti i opravdati ih? Njihovi prijatelji, očajavajući zbog njih, kažu: „Oni su beznadežni slučajevi“. Čak i Hrišćani gledaju na njih više sa žaljenjem nego sa nadom. Ali njihov Bog nije takav. On je, u divoti svoje milosti, izabrao neke od njih još pre postanka sveta i On neće popustiti dok ih ne opravda i učini ih prihvatljivim u Gospodu. Zar nije napisano: „A koje odredi one i dozva; a koje dozva one i opravda; a koje opravda one i proslavi“ (Rim.8:30). Tako da ovde možeš videti da je neke ljude Gospod odredio da ih opravda: zašto ti i ja ne bi bili u tom broju?

Niko sem Boga ne bi se ikada setio da mene opravda. Ja sam za sebe čudo. Ja sumnjam da se ta milost može videti podjednako u drugima. Pogledaj Pavla iz Tarsusa, koji je pričao protiv Božijih slugu na sva usta. Kao gladni vuk, on je gonio jagnjad i ovce na sve strane. Bog ga je onda oborio na putu za Damask, i promenio je njegovo srce tako da gaje u potpunosti opravdao, tako da je ovaj čovek postao najveći propovednik opravdanja verom koji je ikada živeo. Sigurno se često divio činjenici da je on uopšte opravdan verom u Isusa Hrista: jer je nekada bio zagovornik spasenja kroz dela zakona. Niko sem Boga se ne bi setio da opravda bezbožnike, niko sem Boga ne bi mogao to da uradi. Zaista je nemoguće za bilo kog čoveka da oprosti uvrede koje nisu počinjene njemu. Neki čovek te je veoma povredio: ti mu možeš oprostiti i nadam se da ćeš to i učiniti. Ali, treća osoba mu ne može oprostiti umesto tebe. Ako ti je nešto nažao učinjeno, oproštenje mora doći od tebe. Ako smo mi zgrešili protiv Boga, samo Bog može oprostiti − jer su ti gresi protiv njega. Zato David kaže u 51. Psalmu: „Samome tebi zgreših i na tvoje oči zlo učinih“, jer onda Bog, protiv koga je greh učinjen, može otkloniti krivicu. To je ono što mi dugujemo Bogu, naš veliki Poverenik može oprostiti, ako mu je to po volji. I ako On to oprosti, onda je oprošteno. Niko osim uzvišenog Boga, protiv koga smo zgrešili, ne može izbrisati taj greh. Zbog toga, mi se moramo postarati da odemo Njemu i zatražimo milost Njegovih ruku. Ne dopusti da nas sveštenici navedu na pogrešan put. Ko će im se još ispovedati: oni nemaju punomoć u Reči Božijoj za svoje radnje. Ali, čak i da su postavljeni da proglašavaju oproštenje u ime Božije, sigurno bi bilo bolje da mi sami odemo kod uzvišenog Gospoda kroz Isusa Hrista, Posrednika i zatražimo i pronađemo oproštenje iz Njegovih ruku; jer smo mi sigurni da je ovo pravi način. Zastupnička religija povlači preveliki rizik: bolje da se ti sam postaraš za svoju dušu i da je ne ostavljaš u ruke drugog čoveka.

Samo Bog može da opravda bezbožnike; i on to može učiniti savršeno. On ostavlja naše grehe iza svojih leđa i briše ih. On kaže da iako ih neko traži, neće ih naći. Bez ijednog drugog razloga već zbog njegove neograničene dobrote, On je pripremio uzvišeni način da grehe crvene kao krv učini beljim od snega i otkloni naše prestupe od nas toliko daleko kao što je istok daleko od zapada. On kaže: „I greha njihovih neću više pominjati“ (Jer. 31:34). I on ide toliko daleko daje učinio da grehu dođe kraj. Jedan čovek iz Biblije je rekao u divljenju: „Ko je Bog kao ti? koji prašta bezakonje i prolazi prestupe ostatku od nasledstva svojega, ne drži doveka gneva svojega, jer mu je mala milost.“ (Mih. 7:18)

Mi sada ne govorimo o pravdi, niti o tome šta bi Bog trebalo uradi prema onome šta su ljudi zaslužili. Ako želiš da pristupiš Bogu po zakonu onda ti preti večni gnev, jer je to ono što si zaslužio.

Blagosloveno neka je Njegovo ime, jer se nije postavio prema nama na osnovu naših greha; već nas tretira na osnovu besplatne milost i neograničenog sažaljenja i On kaže: „Primiću vas drage volje i voleću vas.“ Veruj, jer je zasigurno istina da veliki Bog može da učini bezgraničnu milost onima koji su krivi; i da može da postupa sa bezbožnicima kao da su oduvek bili pobožni. Pročitaj veoma pažljivo priču o izgubljenom sinu, i pogledaj kako je praštajući otac primio lutalicu koji se vratio, istom tolikom ljubavlju kao da nije ni otišao, i kao da se nikada nije uprljao bludnicama. On je išao tako daleko da je čak i stariji brat počeo da gunđa, ali otac nikada nije odustao od svoje ljubavi. O moj brate, koliko god da si kriv, ako se samo vratiš Bogu i Ocu, On će postupati sa tobom kao da nikada nisi ni zgrešio. On će gledati na tebe kao na pravednika i tako će i postupati sa tobom. Šta kažeš na ovo?

Zar ne vidiš − jer ja želim da ti ovo pojasnim, kako je ovo divna stvar − niko osim Boga ne bi želeo da opravda bezbožnike i niko sem Boga ne bi mogao to da učini, već to samo Bog može? Pogledaj kako su Apostoli postavili izazov: „Ko će optužiti izabrane Božije? Bog koji pravda“. Kada Bog opravda čoveka, to je onda dobro, pravilno, pravedno i za večnost učinjeno. Pre neki dan sam pročitao u novinama članak prepun pakosti protiv Evanđelja, da oni koji ga propovedaju imaju neku teoriju po kojoj zamišljaju da ljudi mogu otkloniti greh. Mi nemamo takvu teoriju, mi samo predstavljamo činjenice. Najveća činjenica pod nebom je ova − da Hristos svojom dragocenom krvlju otklanja greh i da Bog, zbog Hrista, postupa sa ljudima božanski milostivo, oprašta im krivicu i opravdava ih, ne zbog onoga što vidi ili predvidi u njima, već zbog bogatstva svoje milosti koja je u Njegovom srcu. Ovo smo mi propovedali, još uvek propovedamo i propovedaćemo dokle god smo živi. „Bog koji pravda“ − On opravdava bezbožnike; On se ne stidi toga, niti se mi stidimo toga propovedajući.

Opravdanje koje dolazi od samog Boga mora biti izvan svake sumnje. Ako me sudija oslobodi, ko me onda može osuditi? Ako me je najviši sud u univerzumu proglasio pravednim, ko će me onda optužiti? Opravdanje od Boga je dovoljan odgovor probuđenoj savesti. Sveti Duh na svoj način udiše mir preko cele naše prirode i mi se više ne bojimo. Ovim opravdanjem možemo odgovoriti svim napadima i optužbama Sotone i bezbožnika. Sa ovim mi ćemo moći da umremo; sa ovim ćemo moći da ponovo telesno ustanemo i suočimo se sa poslednjim sudom.

„Hrabro ću stajati tog velikog dana, jer ko sme mene optužiti?

Oprostio je meni Gospod,

Oproštena mije krivica i užasna kletva“

Prijatelju, Gospod može očistiti sve tvoje grehe. Ja ne pucam u prazno kada kažem ovo. „Sve vrste greha i bogohuljenja će biti oproštena ljudima“. Iako si do grla zaglibio u krivici, On može samo jednom rečju da otkloni tu krivicu i kaže: „Da, budi čist“. Gospod je veliki oprostitelj.

„JA VERUJEM U OPROŠTENJE GREHA“. DA LI TI VERUJEŠ?

On ti već sada može izreći presudu: „Tvoji gresi su oprošteni, idi u miru“. I ako On učini ovo, nijedna sila na nebu, ili zemlji, ili pod zemljom te ne može staviti pod sumnjom, a kamoli pod gnevom. Ne sumnjaj u moć Uzvišene ljubavi. Ti ne bi mogao oprostiti ljudima da su te povredili toliko koliko si ti Boga povredio, ali ne smeš porediti Božija dela svojim gledanjem. Njegove misli i načini su toliko iznad tvojih kao što je nebo visoko od zemlje.

„Onda“, možda ćeš reći, „bilo bi zaista veliko čudo kada bi mi Gospod oprostio“. Zaista. To bi bilo uzvišeno čudo i zbog toga će On to učiniti; jer On čini „velike i nedokučive stvari“ koje nismo tražili.

Ja sam sam bio poražen strašnim osećajem krivice, koja je od mog života napravila jad; ali kada sam čuo zapovest: „Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga“ (Isa. 45:22) − ja sam pogledao, i za jedan tren me je Gospod opravdao. Isus Hristos, koji je zbog mene učinjen grehom, je bilo ono što sam video, i taj prizor mi je dao mira. Kada su oni, koje je opasna zmija ujela u pustinji, pogledali u zmiju od mjedi, bili su isceljeni istog momenta; i takođe sam i ja bio isceljen kada sam pogledao raspetog Spasitelja. Sveti Duh, koji me je osposobio da verujem, dao mi je mir kroz verovanje. Ja sam se osećao tako sigurno da mi je oprošteno isto kao što sam pre toga bio siguran da sam osuđen. Ja sam bio siguran u svoju osudu zato što Reč Božja to kaže, a moja savest je bila svedok. Ali kada me je Gospod opravdao bio sam siguran u to iz istog izvora.

Reč Gospodnja u Bibliji kaže: „Onaj koji u njega veruje ne sudi mu se“ (Jovan 3:18), i moja savest svedoči da sam poverovao i da je Bog, koji mi je oprostio, pravedan. Zbog toga imam svedoka Svetog Duha i sopstvenu savest, a ove dve stvari se slažu kao jedna. O, kako bih želeo da ti koji ovo čitaš primiš Božije svedočanstvo o ovome, a onda uskoro posle toga i sam svedočiš o tome!

Ja se usuđujem da kažem da grešnik koga je Bog opravdao stoji na čvršćem i sigurnijem tlu nego li pravedan čovek opravdan sopstvenim delima, ako tako nešto može biti. Mi nikada ne možemo biti sigurni da smo učinili dovoljno dela: savest neće nikada biti mirna, jer ako ne bi uspeli u tome onda nas očekuje samo strepnja o presudi što je pogrešno: ali kada sam Bog opravda, a Sveti Duh donese svedočanstvo davši nam mir sa Bogom, zašto se onda osećamo tako sigurno i smireno, i nalazimo mir? Nijedan jezik ne može izreći dubinu te smirenosti koja obuzme dušu koja je primila mir Božiji, koji prevazilazi svaki ljudski um. Prijatelju, potraži ga ODMAH.

PRAVEDNIK I ONAJ KOJI OPRAVDAVA

Videli smo opravdane bezbožnike, i razmotrili smo uzvišenu istinu da samo Bog može opravdati bilo kog čoveka. Sada idemo korak dalje i pitamo se: Kako pravedan Bog može opravdati krivog čoveka? Ovde se susrećemo sa potpunim odgovorom u Pavlovim rečima, u Rimljanima 3:21−26. Pročitaćemo šest stihova iz ove glave kako bi videli o čemu ovaj tekst govori:

„A sada se bez zakona javi pravda Božija, posvedočena od zakona i od proroka. A pravda Božija verom Isusa Hrista u sve i na sve koji veruju;jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božiju, i opravdaće se zabadava blagodaću njegovom, otkupom Isusa Hrista, kojega postavi Bog očišćenje verom u krvi njegovoj da pokaže svoju pravdu oproštenjem pređašnjih greha; U podnošenju Božijem, da pokaže pravdu svoju u sadašnje vreme daje on pravedan i da pravda onoga koji je od vere Isusove.“

Ovde me kopka da vam ispričam jedno sopstveno iskustvo. Kada sam bio pod rukom Svetog Duha tokom ubeđivanja o krivici, imao sam jasan i oštar osećaj za pravdu Božiju.

Greh, bilo šta da predstavlja drugim ljudima, meni je postao nepodnošljivi teret. Nije da sam se toliko plašio pakla koliko sam se plašio greha. Znao sam da sam strašno grešan da se sećam da sam se osećao da ako me Bog nije kaznio za greh, to bi svakako trebao da uradi. Ja sam osećao daje Sudija cele planete trebalo da osudi ovakve kao ja. Sedeo sam na optuženičkoj klupi, i osudio sam samog sebe na smrt; jer sam priznao da kada bih ja bio Bog ništa drugo ne bih mogao da učinim nego da pošaljem krivo stvorenje, gde sam i ja bio, dole u najgori pakao. Sve vreme sam imao na umu duboku zabrinutost za čast Božijeg imena, i integritet Njegove moralne vladavine. Osećao sam da neću umiriti svoju savest kada bi mi nepravedno bilo oprošteno. Greh koji sam počinio mora biti kažnjen. Ali onda, pitao sam se kako Bog može biti pravedan, a da ipak može opravdati mene koji sam toliko kriv. Pitao sam svoje srce: „Kako On može biti pravedan i onaj koji opravdava?“ Bio sam zabrinut i potišten ovim pitanjem, i nigde nisam mogao naći odgovor. Sigurno, nikada ne bih mogao da izmislim odgovor koji bi zadovoljio moju savest.

Nauka o ispaštanju za greh je za mene jedna od najsigurnijih dokaza božanskog nadahnuća Svetog Pisma. Koje mogao ili hteo da pomisli da pravedni Vladar može umreti za nepravedne pobunjenike? Ovo nije učenje neke ljudske mitologije, san ili neka pesnička slika. Ova metoda ispaštanja krivice je ljudima poznata samo zato što je to činjenica:

mašta to nije mogla smisliti. Sam Bog je to naredio: to nije stvar koja bi mogla biti izmišljena.

Slušao sam o planu spasenja žrtvom Isusovom još od ranog detinjstva; ali nisam ništa znao o tome u duši kao da sam bio i ostao Hotentot (Divljak sa krajnjeg juga Afrike). Svetlo je postojalo, ali sam ja bio slep: bilo je neophodno da mi sam Gospod razjasni ovu stvar. To mi je bilo kao novo okrivenje, sveže kao da nikada nisam čitao u Svetom Pismu da je Isus proglašen pomirenjem za greh kako bi Bog bio pravedan. Ja verujem da bi to trebalo doći kao otkrivenje svakom nanovorođenom detetu Božijem kada god On to želi − mislim na uzvišenu doktrinu zastupničke smrti Isusa Hrista. Ja sam shvatio da je spasenje moguće kroz pobedonosnu žrtvu. Ta zamena je stvorena još za vreme planiranja takve vrste zamene. Ja sam uvideo daje On koji je Božiji Sin, jednak, večan kao i Otac, još je od davnina postavljen na čelo izabranih ljudi, kako bi mogao patiti za njih i spasiti ih. Iako naš pad nije bio naš lično u početku, jer je sagrešio naš predstavnik, prvi čovek Adam, omogućeno nam je da budemo spašeni uz pomoć našeg drugog predstavnika, čak iako je

On bio na čelu svojih ljudi, tako da je postao njihov drugi Adam. Uvideo sam da sam u stvari i ja zgrešio padom mog prvog oca; i radovao sam se činjenici da mi je omogućeno zakonom da se podignem uz pomoć drugog predstavnika. Adamov pad je ostavio izgovor za bekstvo; drugi Adam je popravio ruševine koje je prvi napravio. Kada sam se brinuo kako mi pravedni Bog može oprostiti, razumeo sam i video uz pomoć vere da je Sin Božiji postao čovek, i uzeo je moj greh na svoje telo tamo na drvetu. Ja sam video da je kažnjavanje mog mira stavljeno na Njega, i da sam Njegovim ranama izlečen. Dragi prijatelju, da li si ti ikada uvideo ovo? Da li razumeš kako Bog može u potpunosti biti pravedan, bez ukidanja kazne i tupljenja mača, a da je ipak tako bezgranično milostiv da može oprostiti bezbožnicima koji se okrenu Njemu? To je zato što je Sin Božiji, uzvišeno veličanstven u neuporedivoj osobi, preuzeo odgovornost da odbrani zakon noseći krivicu zbog mene, kako bi Bog mogao da prođe mimo mojih greha. Zakon Božiji je odbranjen Hristovom smrću bolje nego da su svi krivci poslati u pakao. Jer je patnja Božijeg Sina veličanstvenije postavljanje Božije vladavine, nego li što bi se to desilo kada bi cela ljudska rasa morala da ispašta.

Isus je poneo smrtnu kaznu umesto nas. Divnog li čuda! On je visio na krstu! Ovo je najlepši prizor koji ćete ikada videti. Božiji i Čovečiji Sin, visi tamo, podnoseći nepodnošljivu bol, pravednik za nepravednike, kako bi nas doveo Bogu. O, kako je taj prizor predivan! Nevin je kažnjen! Svetac je osuđen! Blagosloveni je proklet! Bezgranično uzvišen umro je sramotnom smrću! Što više gledam patnje Sina Božijeg, sve sam sigurniji da to mora biti dovoljno. Zašto je On patio, ako to nije učinio da otkloni kaznu od nas? Ako je On to otklonio svojom smrću, onda je to otklonjeno i oni koji u Njega veruju ne trebaju se plašiti. Mora biti tako, jer kada je ispaštanje učinjeno, Bog može praštati bez ikakvih posledica na Njegov tron ili u najmanju ruku prljanje zakonika. Savest dobija potpuni odgovor na svoje strahovito pitanje. Gnev Božiji protiv pogrešaka, šta god one bile, mora biti užasan van svakog razumevanja. Mojsije je dobro rekao: „Ko zna moć njegovog gneva?“ Ali, kada čujemo Gospoda slave kako vapi: „Zašto si me ostavio?“ i vidimo kako predaje duh, onda osećamo kako je Božija pravda primila zadovoljavajuću pobedu kroz tako savršenu poslušnost i tako užasnu smrt tako božanske osobe. Ako se sam Bog klanja pred sopstvenim zakonom, šta se još može učiniti? Više vredi Isusovo ispaštanje nego što vrede zasluge cele ljudske rase. Veliki ambis Isusovog ljubljenog samožrtvovanja može progutati planine naših greha, sve njih. Zarad beskrajne dobrote ovog čoveka predstavnika Gospod će sa naklonošću gledati na ljude,ma koliko oni bili nedostojni toga. To je zaista čudo nad svim čudima, da je Gospod Isus Hristos stao umesto nas:

„U podnošenju onoga da mi nikada ne podnesemo, pravedan gnev Njegovog Oca.“

Ali je On to učinio. „Svršeno je“. Bog će poštedeti grešnika zato što nije poštedeo svog Sina. Bog može proći mimo tvojih greha zato što je On stavio te grehe na svog Jedinorodnog Sina pre dve hiljade godina. Ako veruješ u Isusa (a u tome je stvar), onda je tvoje grehe odneo Onaj koji je bio žrtveno jagnje za svoj narod.

Šta treba verovati? Nije dovoljno samo reći: „On je Bog i Spasitelj“, već mu moramo verovati potpuno i u celosti i uzeti ga za spasenje od sada pa do večnosti − tvoj Gospod, tvoj Gospodar, tvoje sve. Ako želiš da primiš Isusa, On je tebe već primio. Ako veruješ u Njega, ja ti govorim da ne možeš ići u pakao, jer bi to onda učinilo ovu žrtvu nedelotvornom. Ne može se desiti da je žrtva prihvaćena, a da duša, za koju je ta krivica učinjena, umre. Ako duša koja veruje može biti osuđena, šta će nam onda žrtva? Ako je Isus umro umesto mene, zašto onda i ja da umrem? Svaki vernik može tvrditi daje žrtva u stvari učinjena za njega: verom on je postavio svoje ruke na nju, i učinio je svojom, i zbog toga može biti siguran da neće nikada umreti. Gospod neće prihvatiti ovo umesto nas a onda nas osuditi na smrt. Gospod neće pročitati naše oproštenje napisano krvlju svog Sina i onda nas pogubiti. To je nemoguće. O, kada bi se sada smilovao datom milošću da pogledaš na Isusa, i da počneš od početka, čak od Isusa, koji je izvor milosti čoveku krivcu!

„On pravda bezbožnike“. „Bog koji pravda“, zato, i samo iz tog razloga to može biti učinjeno, i On to čini kroz zastupničku žrtvu svog božanskog Sina. Zato to može biti pravedno učinjeno − tako pravedno da niko ne može posumnjati − tako precizno da poslednjeg dana, kada će nebo i zemlja proći, niko neće moći da porekne zakonitost opravdanja. „Ko će osuditi? Hristos Isus koji umre, pa još i vaskrse, koji je sa desne strane Bogu, i moli za nas?Ko će optužiti izabrane Božije? Bog koji pravda“ (Rim. 8:33−34)

Odmah jadna dušo! Hoćeš li doći u čamac za spasavanje, takav kakav si? Ovde je spasenje za potonule! Prihvati sigurno izbavljenje. „Nemam ništa kod sebe“, možda ćeš reći. Niko ti ništa ne traži da doneseš sa sobom. Ljudi koji se bore za život će ostaviti čak i svoju odeću. Uskoči u njega, baš takav kakav si.

Reći ću ti ovu stvar o sebi da te ohrabrim. Moja jedina nada za nebom leži u potpunoj žrtvi na Golgotskom krstu za bezbožnike. Ja se čvrsto oslanjam na to. Nemam ni trunku nade u bilo šta drugo. Ti si u istom stanju kao i ja. Jer ni jedan od nas nema ništa vredno u sebi kao osnovu za veru. Hajde da sklopimo ruke i zajedno stanemo ispred krsta, i poverimo naše duše jednom zauvek onome koji je prolio svoju krv za krivce. Spašće nas jedan i isti Spasitelj. Ako ti umreš verujući u Njega, onda ću i ja zajedno sa tobom. Šta više mogu učiniti da ti dokažem moje poverenje u Evanđelje koje sam ti predstavio?

O OČIŠĆENJU OD GREHA

Ovde bih rekao reč ili dve onima koji razumeju metodu opravdanja verom koja je u Hristu Isusu, ali čiji je problem da ne mogu da prestanu da greše. Mi nikada ne možemo biti srećni, mirni ili duhovno zdravi dok ne postanemo verni. Moramo se otarasiti greha, ali kako da to učinimo? Ovo je za mnoge pitanje života ili smrti. Stara priroda je veoma jaka, i oni su pokušali daje obuzdaju i da je pripitome, ali ona ne može biti pokorena, tako da su oni u još gorem položaju, iako su toliko željni da se poprave. Srce je tako tvrdo, volja je tako tvrdoglava, strasti su usplamtele, misli su tako snažne, mašta je nepopravljiva, želje su tako divlje, da se čovek oseća kao da u sebi ima kavez sa divljim zverima, koje će ga pre proždreti nego li preuzeti kontrolu nad njim. Mi možemo reći našoj grešnoj prirodi ono što je Gospod rekao Jovu za krokodila: „Hoćeš li se s njime kao sa pticom igrati? Ili ćeš ga za lanac voditi?“ (Jov 40:24). Čovek se može nadati tome kao da može držati severni vetar u šupljini svoje ruke isto koliko se možemo nadati da sopstvenom snagom kontrolišemo uzburkane moći koje se nalaze u njegovoj grešnoj prirodi. Ovo je veći poduhvat nego bilo koji Herkulesov izmišljeni posao: ovde nam je potreban Bog.

„Ja bih mogao da poverujem da Isus oprašta grehe“, kaže jedan čovek, „ali moja nevolja je u tome da ja ponovo zgrešim, i tada osećam tako grozne zle nagone u sebi. Kada bi čvrst kamen bacili u vazduh vrlo brzo bi ponovo pao na zemlju. Tako bih i ja, iako poslat na nebo iskrenim propovedanjem, ponovo bi se vratio u svoje bezosećajno stanje. O ne! Veoma se brzo očaram svetlucavim očima greha, i zbog toga se nalazim pod kletvom tako da ne mogu pobeći od sopstvene lakoumnosti.“

Dragi prijatelju, spasenje bi bila nepotpuna stvar kada ne bi imala veze sa ovim delom našeg uništenog bića. Mi želimo da budemo očišćeni i da nam bude oprošteno. Opravdanje bez posvećenja ne bi uopšte bilo spasenje. To bi nazvalo gubavca čistim, i ostavilo bi ga da umre od svoje bolesti. To bi oprostilo neposlušnost a dozvolilo pobunjeniku da ostane kraljev neprijatelj. To bi otklonilo posledice ali bi predvidelo uzrok, a ovo bi ostavilo beskrajan i beznadežan zadatak pred nama. To bi zaustavilo mlaz vode na neko vreme, ali bi ostala otvorena fontana sa prljavštinom, koja bi se pre ili kasnije prelila još više. Zapamtite da je Gospod Isus došao da otkloni grehe na tri načina: došao je da otkloni kaznu za greh, moć greha i poslednje, prisustvo greha. Ti bi odmah mogao doći do drugog dela − moć greha se odmah može otkloniti i tako bi bio na putu do trećeg, što je otklonjenje greha. „Mi znamo da se on pojavio da otkloni naše grehe“.

Anđeo je rekao o našem Gospodu: „I zvaće se Isus, jer će spasiti svoj narod od njihovih greha“. Naš Gospod Isus je došao da uništi u nama delo đavola. Ono što je rečeno kada se naš Gospod rodio je takođe objavljeno prilikom Njegove smrti. Jer, kada je vojnik probušio Njegovo telo izašla je krv i voda, kako bi dobili dupli lek kojim smo oslobođeni od krivice i od prljavštine greha.

Ako se, međutim, brineš o moći greha i zbog naklonosti tvoje prirode, za šta bi i trebao brinuti, evo obećanja za tebe. Veruj u njega, jer se nalazi u zavetu milosti koji je za sve stvari i koji je istinit. Bog koji ne može da laže je rekao u Ezekilju 36:26:

„I daću vam nova srca, nov duh ću metnuti u vašu i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno“.

Pogledaj, svuda se nalazi „Ja ću“, i „ja ću“. „Ja ću vam dati“, i „Ja ću izvaditi“. Ovo je kraljevski stil Kralja nad kraljevima koji može ispuniti svoju volju. Nijedna Njegova reč neće prazna pasti na zemlju.

Gospod veoma dobro zna da ti sam ne možeš promeniti svoje srce, i da ne možeš očistiti sopstvenu prirodu. Ali On takođe zna da On može učiniti obe stvari. On je naterao Etiopljanina da promeni svoj stav, i leoparda da promeni svoje šare. Čuj ovo, i zadivi se: On te može stvoriti po drugi put; On može učiniti da se ponovo rodiš. Ovo je čudo milosti, ali će to Duh Sveti izvesti. Zaista bi bilo čudo da neko može stati ispred Nijagarinih vodopada, da kaže jednu reč da učini da reka Sv. Lorensa promeni svoj tok i da obiđe tu strminu koja sada pada zapanjujućom snagom. Ništa osim moći Božije ne bi moglo da učini ovo čudo. Ali bi ovo teško moglo biti poređenje sa onim što će se desiti sa tvojom prirodom kada bi se ona promenila. Boguje sve moguće. On može skrenuti tok tvojih želja i tok tvog života, i umesto da ideš od Boga, On može učiniti da celo tvoje biće ide prema Bogu. Ovo je, u stvari, ono šta je Gospod obećao da će učiniti za sve one koji su deo zaveta; a mi znamo iz Svetog Pisma da svi vernici pripadaju tom zavetu. Dopusti mi da još jednom pročitam ove reči:

„I daću vam nova srca, nov duh ću metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno“.

Divnog li obećanja! Neka bude „Da“ i „Amin“ u Hristu Isusu na slavu Božiju od nas. Hajde da se toga prihvatimo, da ga prihvatimo kao istinu i da ga uzmemo za sebe. Onda će ovo obećanje biti ispunjeno u nama, i mi ćemo, posle puno dana i godina, pevati o ovoj predivnoj promeni koju je uzvišena milost Božija učinila u nama.

Zaista je vredno razmišljanja da kada Bog otkloni srce od kamena, to je onda i učinjeno. A kada se to jednom desi, ni jedna znana sila ikada ne može oduzeti to novo srce koje On daje, kao i taj pravi duh koji je On stavio u nas. „Jer se Bog neće raskajati za svoje darove i zvanje“ (Rim. 11:29). Ovo znači bez kajanja sa Njegove strane i On ne uzima ono što je jednom dao. Dopusti mu da te obnovi, i bićeš obnovljen.

Ljudske reforme i očišćenja ubrzo izgube delotvornost, jer se pas vraća na svoju bljuvotinu (2. Pet. 2:22), ali kada nam Bog stavi novo srce, to novo srce ostaje tamo zauvek, i nikada se ponovo neće pretvoriti u kamen. Onaj koji je stvorio ljude će se pobrinuti za to. Zato se možemo radovati i veseliti zauvek onome što je Bog stvorio u kraljevstvu Njegove milosti.

Da pojednostavim stvar − da li si ikada čuo za primer gospodina Rolanda Hila o mački i krmači? Ja ću to ispričati na svoj način, kako bih ilustrovao izražajne reči našeg Spasitelja: „Morate se nanovo roditi“. Zamisli mačku. Kako je ona čisto stvorenje! Kako se ona pažljivo umiva svojim jezikom i šapama! To je zaista divan prizor! Da li si ikada video kako krmača to radi? Ne, mislim da nisi. To je suprotno njenoj prirodi. Ona uživa da se valja u blatu. Idi i nauči svinju da se umije, i videćeš da nećeš uspeti u tome. Zaista bi bio ogroman sanitarni pomak kada bi svinje bile čiste. Nauči ih kako da se operu i očiste kao što to mačke rade. Ovo je beskoristan posao. Možeš na silu oprati tu krmaču, ali će se ona vratiti u blato, i ubrzo će biti još prljavija nego pre. Jedini način na koji možeš naterati svinju da se opere je ako je pretvoriš u mačku, onda će se umivati i biti čista, ali neće do tada! Pretpostavimo da se desila ta transformacija, i sada je moguće ono što je bilo teško ili nemoguće, svinja će moći da uđe u tvoju kuću i sedne na tvoj tepih. Ovo je isto i sa bezbožnikom, ti ga ne možeš prisiliti da čini isto ono šta nanovo rođen čovek voljno čini. Možeš ga naučiti i biti mu dobar primer, ali on ne može naučiti veštinu svetosti, jer nema um za tako nešto. Njegova priroda ga vodi drugim putem. Kada Gospod načini novog čoveka od njega, onda će sve stvari izgledati drugačije. To je tako velika promena da sam jednom čuo obraćenika kako kaže: „Ili se ceo svet promenio, ili sam seja promenio“. Nova priroda prirodno sledi dobrotu isto kako je stara priroda sledila zlo. Kako je blagosloveno primiti takvu prirodu! Samo je Sveti Duh može dati.

Da li si ikada razmišljao kako je divno kada Gospod da čoveku novo srce i pravi duh? Video si jastoga, možda, ali kada on izgubi jedan od svojih pipaka ubrzo mu naraste drugi. Ovo je zadivljujuća stvar ali ono što je još više zapanjujuće je činjenica da čovek dobija novo srce. Ovo je zaista čudo van svih sila prirode. Pogledaj drvo. Ako otkineš jednu njegovu granu možda će izrasti druga na istom mestu, ali ti ne možeš promeniti njegovu prirodu: da li možeš da zasladiš njegov biljni sok? Da li možeš da učiniš da trnje rađa smokve? Možeš mu nakalemiti nešto bolje, a to je primer kako nam priroda daje dela milosti; ali da u potpunosti promenimo životni sok drveta bi zaista bilo čudo. Takva je čudna ili misteriozna sila Božijih dela u svima koji veruju u Isusa.

Ako se predaš Njemu, Gospod će promeniti tvoju prirodu. On će ukrotiti staru prirodu i udahnuće ti novi život. Veruj u Gospoda Isusa Hrista i On će izvaditi to kameno srce iz tvog tela, i daće ti novo, mesno srce. Gde je sve teško, sve će postati lako; gde je sve bilo pokvareno, sve će postati plemenito; gde je sve išlo na dole, sve će se podići na gore žestokom snagom. Besni lav će ustupiti mesto nežnom jagnjetu; crni gavran će odleteti pred belom golubicom; zlu i varljivu zmiju će zgaziti peta istine.

Sopstvenim očima sam video zadivljujuće promene moralnog i duhovnog karaktera, da ne žalim ni za jednom. Ja bih mogao, da je to u redu, pokazati žene koje su nekada bile nečasne a koje su sada čiste kao najbelji sneg, i bogohulnike koji sada uživaju u iskrenom predanju svuda oko njih. Lopovi su postali pošteni, pijanci su se otreznili, lažljivci sada govore istinu, rugači su postali revni. Gde god se milost Božija javila čoveku naučila ga je da se odrekne neznabožstva i svetskih želja, i da živi trezveno, pravedno i pobožno u ovom sadašnjem pokvarenom svetu; i, dragi čitaoče, učiniće istu stvar i tebi.

„Ja se ne mogu popraviti“, možda će neko reći. Koje rekao da možeš? Sveto Pismo koje smo citirali ne govori o tome šta će čovek uraditi, već šta će Bog učiniti. To je Božije obećanje, i na Njemu je da ga ispuni.

Veruj u Njega da ti ispuni svoju Reč, i On će to uraditi.

„Ali kako će On to uraditi?“ Šta se to tebe tiče? Zar ti Gospod mora objasniti svoje metode pre nego mu poveruješ? Božije delo u ovome je ogromna misterija: to radi Sveti Duh. Onaj koji je obećao mora održati obećanje, a On je dorastao situaciji. Bog, koji obećava ovu izvanrednu promenu će je zasigurno primeniti na sve koji prime Isusa, jer takvima je dao moć da postanu Sinovi Božiji.

O, kada bi samo poverovao u to! O, kada bi samo učinio pravdu milostivom Gospodu i poverovao da On može i želi učiniti ovo za tebe, to bi zaista bilo divno čudo! O, kada bi poverovao da Bog ne može da laže! O, kada bi mu poverovao da će ti dati novo srce, i pravedan duh, jer ti On sve to može dati! Neka ti Gospod da veru u Njegovo obećanje, veru u Njegovog Sina, veru u Svetog Duha i veru u Njega, a Njemu neka je hvala i čast, i slava za vekove vekova! Amin.

BLAGODAĆU KROZ VERU

„Jer ste blagodaću spaseni kroz veru“ (Ef. 2:8)

Ja mislim da bi trebalo da malo zastanem i da zatražim od dragog čitaoca da sa divljenjem pogleda izvor našeg spasenja, koji je milost Božija. „Jer ste blagodaću spaseni“. Zbog toga što je Bog milostiv, grešnim ljudima je oprošteno, obraćeni su, očišćeni i spašeni. Ovo nije zbog njih ili bilo čega u njima, ili da može ikada biti zbog njih da su spašeni; već zbog neizmerne ljubavi, dobrote, sažaljenja, samilosti i milosti Božije. Zadrži se na trenutak na izvoru. Pogledaj reku čiste vode života koja teče sa Božijeg prestola i Jagnjeta!

Kakav je ambis milost Božija! Ko može izmeriti njenu širinu? Ko može izmeriti njenu dubinu? Kao i ostale Božije osobine, ona je beskrajna. Bog je pun ljubavi, jer „Bog jeste ljubav“. Bog je pun dobrote: samo ime „Bog“ je u Engleskom jeziku skraćenica za „dobrotu“ (God − good). Bezgranična dobrota i ljubav su sastavni deo bića Boga Oca. To je zbog toga što „je doveka milost njegova“ da ljudi nisu istrebljeni, jer „milosrđe njegovo nije nestalo“ (Plač Jer. 3:22) i grešnici su dovedeni k Njemu i oprošteno im je.

Onda dobro zapamti ovo, ili ćeš u protivnom pogrešiti tako što ćeš misliti toliko mnogo na veru koja je put do spasenja a da ćeš zaboraviti na milost koja izvor same vere. Vera je Božije delo milosti u nama. Nijedan čovek ne može reći da Isus jeste Hristos osim kroz Svetog

Duha. „Ni jedan čovek ne dolazi k meni“, kaže Isus, „ako ga ne dovuče

Otac moj koji me je poslao“. Tako da je vera, što je u stvari dolaženje Hristu, rezultat Božanskog „dovlačenja“. Milostje prvi i poslednji pokretač spasenja. A vera, koja je preko potrebna, je samo veoma važan deo mašinerije koju milost koristi. Mi smo spašeni „kroz veru“, ali je spasenje „blagodaću“. Objavi ove reči isto kao što to radi anđeo na trubi: „Blagodaću smo spaseni“. Kako milostiv poklon onima koji to nisu zaslužili!

Vera zauzima poziciju kanala ili izduvne cevi. Milost je izvor i reka; vera je vodovod kojim reka milosti teče da osveži žedne čovečije sinove. Velika je šteta kada je vodovod pokvaren. Zaista je tužan prizor videti u Rimu puno plemenitih vodovoda koji više ne dovode vodu u grad, jer su cevi polomljene i sve je u ruševinama. Vodovod mora biti očuvan u celosti kako bi dovodio vodu; i isto tako vera mora biti istinska i zdrava, vodeći pravo do Boga i onda do nas, da možemo postati prohodan kanal milosti koji vodi do naših duša.

Takođe, ja te ponovo podsećam daje vera samo kanal ili vodovod, a ne izvor, i ne smemo toliko gledati na nju i uzdizati je kao što to radimo sa božanskim izvorom svih blagoslova, koji je milost Božija. Nikada ne odvajaj Hrista od svoje vere, niti razmišljaj o tome kao o nezavisnom izvoru tvog spasenja. Naš život je osnovan na „gledanju na Isusa“, a ne na osnovu naše vere. Verom sve stvari nam postaju moguće, ali sila nije u veri, već u Bogu na koga se vera oslanja. Milost je lokomotiva, a vera je lanac kojim je vagon duše povezan sa uzvišenom pokretačkom snagom. Pravednost vere nije moralno savršenstvo vere, već je to pravednost Isusa Hrista koju vera obuzima i prilagođava. Mir u duši ne proizilazi iz namere naše sopstvene vere, već dolazi od Njega koji je naš mir, rub haljine za koje se vera drži, i snaga dolazi iz Njega u dušu.

Pogledaj, onda, dragi prijatelju, da te slabost tvoje vere neće uništiti. Drhteća ruka može primiti zlatni dar. Spasenje Gospodnje nam može doći iako imamo veru malu kao zrno gorušice. Sila se nalazi u milosti Božijoj, a ne u našoj veri. Velika poruka se može poslati tankim žicama, i svedočanstvo Isusa Hrista koje daje mir može dodirnuti srce verom tankom kao nit, koja je toliko tanka da ne može izdržati ni sopstvenu težinu. Razmišljaj više o NJEMU koga gledaš a ne o sebi. Ne smeš skrenuti pogled sa Njega, i ne smeš gledati ništa osim Isusa i milosti Božije otkrivene u Njemu.

VERA, ŠTA JE TO?

Šta je ta vera za koju se kaže: „Jer ste blagodaću spaseni kroz veru“? Postoji puno opisa vere, ali skoro sve definicije sa kojima sam se susreo još su me više zbunile. Jedan crnac je rekao, kada je pročitao ovo poglavlje, da će je on zaprepastiti; a vrlo je moguće da je to i učinio, iako je mislio da je tumači. Mi možemo objašnjavati veru a da je niko ne razume. Ja se nadam da neću biti kriv za ovo. Vera je najjednostavnija od svih stvari, i možda zbog te njene jednostavnosti je teže objasnitije.

Šta je vera? Sačinjena je od tri stvari: znanja, verovanja i pouzdanja. Znanje je prva stvar. „Kako će mu verovati ako nisu čuli za njega?“ Ja prvo želim da budem informisan o činjenici pre nego poverujem u nju. „Vera biva od propovedanja“ (Rim. 10:17): mi prvo moramo čuti, kako bi znali u šta trebamo verovati. „U tebe se uzdaju oni koji znaju ime tvoje“ (Ps. 9:10). Znanje je veoma bitna stvar za veru: zato je veoma važno doći do tog znanja. „Prignite uho svoje i hodite k meni; poslušajte, i živa će biti duša vaša“ (Isa. 55:3), takva je bila reč proroka, a ovo je još uvek i reč Evanđelja. Istražuj Sveto Pismo i saznaj šta Sveti Duh govori o Hristu i Njegovom spasenju. Traži da upoznaš Boga: „Jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji ga traže“ (Jev. 11:6). Neka ti Sveti Duh da duh saznanja i straha Gospodnjeg! Upoznaj Evanđelje: saznaj šta je to dobra vest, kako ona govori o oproštenju, o promeni srca, o usvojenju u Božijoj porodici i o bezbroj drugih blagoslova. Posebno saznaj o Hristu Isusu Božijem Sinu, Spasitelju ljudi, ujedinjenim sa nama Njegovom ljudskom prirodom, ali koji je ipak jedno sa Bogom; kako bi mogao biti posrednik između Boga i čoveka, da položi svoju ruku na oboje, kako bi bio veza između grešnika i Sudije celog univerzuma. Potrudi se da saznaš više o Hristu Isusu. Posebno nastoji da saznaš o doktrini Hristove žrtve, jer je upravo ovo stvar na kojoj se temelji spasonosna vera: „Jer Bog beše u Hristu, i svet pomiri sa sobom ne primivši im greha njihovih“ (2. Kor. 5:19). Saznaj da je Isus „nas iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva; jer je pisano: proklet svaki koji visi na drvetu“ (Gal. 3:13). Uđite duboko u doktrinu o zastupničkom delu Hristovom, jer tamo leži najslađa moguća uteha za ljude krivce, jer Gospod: „onoga koji ne znadijaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božija u njemu“ (2. Kor. 5:21). Vera počinje sa znanjem.

Zatim moramo verovati da su ove stvari istinite. Duša veruje da Bog postoji i da čuje vapaje iskrenih srca; daje Evanđelje od Boga; daje opravdanje verom osnovna istina koju je Bog otkrio ovih poslednjih dana uz pomoć Svetog Duha, jasnije nego ikada pre. Onda srce veruje da je Isus zaista i u istinu naš Bog i Spasitelj, Otkupitelj ljudi, Prorok, Sveštenik i Kralj svog naroda. Sve se ovo prihvata kao sigurna istina, bez ikakve sumnje. Ja se molim da ti odmah dođeš do ovog saznanja. Čvrsto poveruj u ovo da „krv Isusa Hrista, Božijeg sina, očišćava nas od svakog greha“ (1. Jn. 1:7); da je Njegova žrtva dovoljna i u potpunosti Bogu ugodna umesto ljudske, tako da onaj koji veruje u Isusa nije osuđen. Veruj u ove istine kao što veruješ u druge, jer razlika između spasonosne i obične vere leži samo u tome na osnovu čega se veruje. Veruj u Božije svedočanstvo kao što veruješ u svedočanstvo svog oca ili prijatelja. „Kad primamo svedočanstvo čovečije, svedočanstvo je Božije veće“ (1. Jn. 5:9).

Ti si do sada napredovao prema veri; potreban je još samo jedan sastojak za završetak, koji je pouzdanje. Predaj se milostivom Bogu, položi svoju nadu u milostivo Evanđelje, poveri svoju dušu Spasitelju koji je umro a sada živi; operi svoje grehe krvlju Hristovom; prihvati Njegovu savršenu pravednost, i sve će biti dobro. Pouzdanje je životna srž vere: ne postoji spasonosna vera bez njega. Puritanci su navikli da objašnjavaju veru rečju „naslon“. To znači oslanjati se na stvari. Osloni se svom svojom težinom na Hrista. Čak bi bio bolji primer da kažem: padni potpuno, i legni na Stenu Spasa. Prepusti se Isusu, počivaj u Njemu; predaj mu se. Kada to uradiš, onda si upotrebio spasonosnu veru. Vera nije slepa; jer ona počinje znanjem. Ona nije sumnjičava; jer veruje činjenicama koje su istinite. Nije nepraktična, sanjalačka; zato što veruje i bazira svoju sudbinu na osnovu istine otkrivenja. Ovo je jedan način na koji možemo opisati šta je vera: pitam se da li sam je već jednom „zaprepastio“.

Dopusti mi da ponovo pokušam. Vera je verovanje daje Hristos ono što je rekao da jeste, i da će On učiniti ono što je obećao, i da onda to očekujemo od Njega. Sveto Pismo govori o Isusu kao Bogu, Bogu u ljudskom telu; kao o Onome koje savršen u svom karakteru; kao o Onome ko je učinjen grehom zbog nas; kao o Onome koje odneo sve naše grehe na krst. Sveto Pismo govori da je On završio prestupe, učinio kraj grehu i doneo večnu pravednost. Sveti zapisi nam dalje govore daje On „vaskrsnuo“ (1. Sol. 4:14), „kad svagda živi da se može moliti za njih“ (Jev. 7:25), da je otišao u slavi, daje napravio mesto vernima na nebu i da će ubrzo doći ponovo „da sudi vasionome svetu po pravdi“ (Dela 17:31). Mi trebamo najiskrenije verovati da je ovo tako; jer je ovo svedočanstvo Boga Oca koji je rekao: „Ovo je sin moj ljubazni; njega poslušajte“. Ovo je takođe posvedočio i Sveti Duh, jer je Duh doneo svedočanstvo Hristu, inspirisanom rečju i raznim čudima, i Njegovim delima u srcima ljudi. Mi trebamo verovati da je ovo svedočanstvo istina.

Vera takođe veruje da će Hristos učiniti ono što je obećao; pošto je obećao da neće odbaciti nikoga ko dođe Njemu, da je sigurno da nas neće odbaciti ako dođemo k Njemu. Vera veruje da pošto je Isus rekao „koji mene veruje, kao što pismo reče, iz njegova tela poteći će reka žive vode“ (Jn. 7:38), mora biti istina; i ako mi dobijemo ovu reku žive vode od Hrista ona će ostati u nama, a iz nas će poteći potoci svetog života. Šta god je Hristos obećao On će to učiniti, i mi u to moramo verovati i takođe moramo tražiti oproštenje, opravdanje, očuvanje i večnu slavu iz Njegovih ruku, kao što je to obećao svima onima koji u Njega veruju.

Onda sledi obavezan korak. Isus je ono što je rekao da jeste, Isus će učiniti ono što je obećao; zato svako od nas mora verovati u Njega, govoreći: „On će mi biti ono što je rekao da jeste, i učiniće ono što je obećao. Ja se prepuštam Njemu koji je postavljen za spasenje, da me spasi. Ja se predajem Njegovom obećanju da će učiniti ono što je rekao“. Ovo je spasonosna vera, i onaj koji nju ima živeće večno. Bez obzira na opasnosti i poteškoće, bez obzira na tamu i depresiju, bez obzira na pogreške i grehe, onaj koji veruje u Isusa nije osuđen, i nikada neće biti osuđen.

Neka ti ovo obećanje bude na korist! Ja verujem da će ga Duh Božiji iskoristiti da dovede mog čitaoca u momentalni mir. „Ne boj se, samo veruj (Mk. 5:36). Veruj i budi u miru.

Ja se bojim da će čitalac razumeti šta je potrebno učiniti, ali da to nikada neće uraditi. Bolje je imati najjednostavniju veru koja zaista veruje, nego znati puno stvari o tome ali ostati u sumnji. Velika je stvar poverovati u Gospoda Isusa odmah. Ne obaziri se na osobenosti i definicije. Gladan čovek jede iako ne razume sastav hrane koju jede, anatomiju svojih usta, ili proces varenja: on živi zato što jede. Neka možda pametnija osoba razume u potpunosti nutristiku, ali ako ne jede umreće, sa svim svojim znanjem. Postoji mnogo, baš sada, u paklu onih koji razumeju doktrinu vere, ali nisu verovali. Sa druge strane, nijedan koji veruje u Gospoda Isusa nije odbačen, iako možda nikada nije mogao da inteligentno definiše svoju veru. Dragi čitaoče, primi Gospoda Isusa u svoju dušu i živećeš večno.

„ONAJ KOJI U NJEGA VERUJE IMA ŽIVOT VEČNI“

(Jn. 6:40)

KAKO MOŽEMO OPISATI VERU?

Kako bi malo pojasnili veru, daću ti nekoliko primera. Iako samo Sveti Duh može učiniti da moj čitalac progleda, moja je dužnost i radost da obezbedim koliko god mogu svetla, i da se molim da uzvišeni Gospod otvori slepe oči. O, kada bi moj čitalac molio istu molitvu za sebe!

Vera koja spasava ima sličnosti sa ljudskim osobinama.

To je oko koje vidi. Mi okom približavamo ono što je daleko; mi možemo približiti sunce i daleke zvezde našem umu samo jednim pogledom. Tako i verom mi dovodimo Gospoda Isusa blizu nas; i iako je On daleko na nebu, On ulazi u naše srce. Samo pogledaj u Isusa; ova pesma je zaista istinita:

Ima života u pogledu na onog koji je Raspet, Ima života ovog trenutka za tebe.

Vera je ruka koja dohvata. Kada se naša ruka dohvati nečega, ona tačno radi ono što vera čini kada prisvaja Hrista i blagoslove Njegovog otkupljenja. Vera kaže: „Isus je moj“. Vera čuje o krvi koja prašta i viče: „Prihvatam te da me opravdaš“. Vera uzima nasledstvo Isusa koji je umro za tebe; i ono zaista pripada veri, jer je vera Hristov naslednik; On je dao sebe i sve što ima veri. Uzmi, prijatelju, ono što je milost obezbedila za tebe. Nećeš biti lopov, jer imaš božansku dozvolu: „Koji god želi, neka slobodno uzme vodu života“. Onaj koji može imati bogatstvo da ga jednostavno uzme zaista bi bio budala kada bi ostao siromašan.

Vera su usta koja se hrane Hristom. Pre nego nas hrana može nahraniti moramo je prvo uzeti. Ovo je jednostavna stvar − jesti i piti. Mi voljno primamo u usta ono što je naša hrana, i onda se slažemo da to ode dole, gde će se svariti i kasnije apsorbovati u našem telu. Pavle kaže, u njegovoj poslanici Rimljanima 10:8: „Blizu ti je reč u ustima tvojim i u srcu tvojemu“. Sada, sve što bi trebalo da uradimo je da to progutamo, kako bi otišlo u dušu.

O, kada bi ljudi imali apetit! Jer onaj ko je gladan koji vidi meso pred sobom ne mora učiti kako da ga pojede. „Daj mi“, rekao bi, „nož i viljušku, i šansu“. On je u potpunosti bio spreman da učini sve ostalo. Zaista, srce koje je gladno i žedno za Hristom treba samo da zna da je On besplatan, i odmah će ga primiti. Da je moj čitalac u takvoj prilici, ne sme oklevati da primi Isusa, jer može biti siguran da ga niko neće kriviti zbog toga jer „koji ga god primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji“ (Jn. 1:12). On nikada ne odbija ljude, već prima sve koji dođu i postaju Njegovi sinovi zauvek.

Potrage za životom oslikavaju veru na mnogo načina.On veruje u zavetni dogovor, da vreme sejanja i žetve neće prestati, i on dobija nagradu za svoju veru.

Trgovac stavlja svoj novac u banku, i veruje u iskrenost i verodostojnost banke. On poverava svoj kapital u ruke drugog čoveka, i oseća se lagodnije tako nego da mu novac stoji u gvozdenom sefu.

Mornar se predaje moru. Kada pliva on sklanja svoje stopalo sa dna i oslanja se na more koje ga nosi. On ne bi mogao da pliva a da se u potpunosti nije predao vodi.

Kovač stavlja dragoceni metal u vatru koja izgleda kao da će ga proždreti, ali ga on ponovo dobija natrag iz peći očišćenog zbog toplote.

Ti se nikamo ne možeš okrenuti u životu a da ne vidiš veru kako radi između dvoje ljudi, ili između čoveka i zakona prirode. Sada, kao što verujemo u svakodnevnom životu, tako moramo verovati Bogu koji se otkrio u Hristu Isusu.

Vera postoji u različitim osobama u različitim oblicima, u zavisnosti od stepena njihovog znanja, ili rasta u milosti. Kada si dole na obali mora videćeš jednu vrstu školjke, prilepak, prilepljene za stene. Ako bi prešao nežnom tkaninom preko stena; onda udariš u školjku brzo svojim štapom, školjka će se odlepiti. Ali, probaj da to uradiš sa sledećom: jer si im dao upozorenje. One su čule udarac kada si udario njihovog komšiju, tako da će se sada prilepiti svom svojom snagom. Nikada ih nećeš moći skinuti! Udaraj koliko god želiš, ali ćeš uskoro slomiti kamen. Naš mali prijatelj, školjka, ne zna puno, ali se lepi.Ona ne zna geološki sastav stena i kamenja, ali se prilepljuje. Ona može da se lepi jer je našla nešto za šta može da se uhvati: to je svo znanje koje školjke imaju, i to koriste radi svoje sigurnosti i spasenja. Život jedne školjke je da se prilepljuje na kamen, a grešnikov život je da se prilepljuje Hristu. Na hiljade Božijih ljudi nemaju veću veru od ovoga; oni znaju dovoljno da se prilepe Hristu svim svojim srcem i dušom, i ovo je dovoljno za mir i večnu bezbednost. Isus Hristos je njihov Spasitelj jak i moćan, nepokretna i nepromenjiva stena; oni idu k Njemu po život, i ovo ih prilepljavanje spašava. Čitaoče, zar se ne možeš prilepiti? Učini to odmah!

Vera se vidi kada se jedan čovek oslanja na drugog zbog saznanja daje ovaj superiorniji od njega. Ovo je viša vera; vera koja zna razlog zavisnosti, i tako i deluje. Ja mislim da školjka ne zna puno o steni; ali kako njena vera raste ona postaje sve pametnija. Slepac veruje svom vodiču zato što zna da njegov prijatelj vidi, i verujući, on hoda tamo gde ga njegov vodič vodi. Ako je taj nesrećni čovek rođen slep on ne zna šta je vid; ali zna da vid prstoji, i da ga njegov prijatelj ima, i zbog toga slobodno stavlja svoju ruku u ruku onoga koji vidi, i sledi njegovo vođstvo. „Jer po veri živimo ne po gledanju“ (2. Kor. 5:7). „Blago onima koji ne videše i verovaše“ (Jn. 20:29). Ovo je najbolji prikaz vere koji postoji; mi znamo da Isus ima u sebi zasluge, silu i blagoslov koje mi nemamo, i zbog toga mu se rado predajemo da nam bude ono što mi ne možemo sami biti. Mi mu verujemo kao što slepac veruje svom vodiču. On nikada nije izdao naše poverenje; već nam je „postao premudrost od Boga i pravda i osvećenje i izbavljenje“ (2. Kor. 1:30).

Svako dete koje ide u školu mora da upotrebi veru prilikom učenja. Njegov učitelj mu predaje geografiju i uči ga o obliku zemlje, i o postojanju nekih velikih gradova i carstava. Samo dete ne zna da li je ovo zaista istina, osim što veruje svom učitelju i knjigama koje čita. To je isto šta i ti trebaš činiti sa Hristom, ako želiš biti spašen.

Jednostavno moraš to znati, jer ti On to kaže, moraš verovati jer te On uverava da je tako, i moraš mu se predati jer je obećao da će te spasiti. Skoro sve što ti i ja znamo je došlo uz pomoć vere. Naučno otkriće je postignuto, i mi smo sigurni u to. Na osnovu čega mi verujemo u to? Zbog autoriteta nekog veoma poznatog naučnika koji ima dobru reputaciju. Mi nikada nismo to isprobali ili videli njihove eksperimente, ali mi verujemo njihovom svedočanstvu. Ti moraš učiniti istu stvar sa Isusom: jer te On uči određenim istinama, ti moraš biti Njegov učenik i moraš verovati Njegovim rečima. Jer je On učinio nešto, ti moraš biti njegov klijent, i predati se Njemu. On je bezgranično superiorniji od tebe, i predstavlja se tvom poverenju kao tvoj Gospodar i Gospod. Ako primiš Njega i Njegove reči bićeš spašen.

Drugi i uzvišeniji oblik vere je vera koja raste iz ljubavi. Zašto sin veruje svom ocu? Razlog zašto sin veruje svom ocu je zato što ga voli. Srećni su i blagosloveni oni koji imaju dragu veru u Isusa, prepletenu dubokom ljubavlju prema Njemu, jer je ovo mirno poverenje. Ovi zaljubljenici u Isusa su očarani Njegovim karakterom, i uživaju u Njegovoj misiji, zaneti su odanošću koju je prikazao, i zbog toga oni ne mogu a da mu ne veruju, jer mu se toliko dive, poštuju ga i vole ga.

Ovako možemo prikazati taj način vere u ljubavi prema Spasitelju.

Jedna gospođa je supruga najuglednijeg doktora u to vreme. Ona se susreće sa opakim bolestima, i preplašena je njihovom moći; ali je ipak savršeno mirna i tiha, jer je njen suprug prostudirao tu bolest, i izlečio je na hiljade ljudi koji su bili njome zahvaćeni. Ona nije ni najmanje uzbuđena, jer se oseća savršeno mirnom u rukama svog dragog, čije su veštine i ljubav spojene u najuzvišenijem obliku. Njena vera je razumna i prirodna; njen suprug, sa svake tačke gledišta, zaslužuje to od nje. Ovo je vrsta vere koju najsrećniji vernici imaju prema Hristu. Ne postoji doktor kao što je On, niko ne može spašavati kao što to On može; mi ga volimo, i On voli nas, i zbog toga se prepuštamo Njegovim rukama, prihvatamo šta god nam On prepiše, i činimo šta god On traži. Osećamo da ništa ne može biti pogrešno sve dok On upravlja našim poslovima; jer nas previše voli da nam dopusti da umremo, ili patimo zbog jednog jedinog nepotrebnog bola.

Vera je koren poslušnosti, i ovo se jasno može videti u svakodnevnom životu. Kada kapetan poveri mornaru da dovede njegov brod u luku, on to radi po njegovim uputstvima. Kada putnik poveri svom vodiču da ga provede kroz tešku deonicu, on sledi put koji mu je vodič pokazao. Kada pacijent veruje svom doktoru, on pažljivo sledi recepte i uputstva. Vera koja odbija da posluša zapovesti Spasitelja je samo pretvaranje, i nikada neće spasiti dušu. Mi verujemo Isusu da nas spasi: On nam daje uputstva za put spasenja: mi sledimo ta uputstva i spašeni smo. Nijedan moj čitalac ne sme da zaboravi ovo. Veruj Isusu, i dokaži svoju veru čineći šta god On od tebe traži.

Primećeni oblik vere nastaje usled sigurnog saznanja; ovo dolazi zbog rasta u milosti, i veri koja veruje Hristu jer ga poznaje, i veruje mu jer je dokazao da je nepogrešivo veran. Jedna starija Hrišćanka je imala naviku da piše slova P i D na margini svoje Biblije kada god je probala i dokazala obećanje. Kako je samo lako verovati isprobanom i dokazanom Spasitelju! Ti to još uvek ne možeš učiniti, ali ćeš moći. Sve mora imati svoj početak. Ti ćeš imati jaku veru u pravo vreme. Ova zrela vera ne traži znake ili sredstva, već hrabro veruje. Pogledaj veru kapetana broda − ja mu se zaista divim. On odvezuje svoje sidreno

uže i plovi od kopna. Danima, nedeljama ili čak mesecima, on ne vidi obalu ili drugi brod, ali on ipak plovi dan i noć bez straha, sve dok se jednog jutra ne nađe tačno suprotno luki odakle je pošao, gde je želeo da otputuje. Kako se je on snašao u tom besputnom moru? Verovao je svom kompasu, svojim nautičkim kartama, svom dvogledu i nebeskim telima; sledio je njihovo vođstvo, bez da je video kopno, upravljao je tačno da nije morao menjati tačku ulaska u luku. Predivna je stvar upravljati ili voziti bez pregleda. Duhovno je blagoslovena stvar napustiti obale koje vidiš, obale osećanja i reći: „Zbogom“ unutrašnjim osećanjima, hrani na vreme, znakovima, predskazanjima, i tako dalje. Zaista je divno biti daleko u okeanu božanske ljubavi, verujući u Boga, i upravljajući prema luci po uputstvima iz Reči Božije. „Blago onima koji ne videše i verovaše“ (Jn. 20:29): njima će biti omogućen ulazak na kraju, i bezbedan put. Zar moj čitalac neće poverovati u Boga u Hristu Isusu? Ovde ću stati sa radosnom sigurnošću. Brate, dođi samnom, i veruj našem Ocu i Spasitelju. Dođi odmah.

ZAŠTO SMO SPAŠENI VEROM?

Zašto je vera izabrana kao kanal Spasenja? Bez sumnje se često postavlja ovo pitanje. „Jer ste blagodaću spašeni kroz veru“ je zasigurno doktrina Svetog Pisma i Božija zapovest; ali zašto je to tako? Zašto je baš izabrana vera a ne nada, ljubav ili strpljenje?

Možda će zvučati kao jednostavan odgovor na ovakvo pitanje, ali Božiji putevi nisu uvek najjasniji; niti nam je dopušteno da pretpostavljamo da to možemo ispitivati. Mi ponizno moramo odgovoriti da, koliko mi znamo, vera je izabrana kao kanal milosti zato što postoji prirodno prilagođavanje u veri koje primalac koristi. Pretpostavite da upravo trebam siromašnom čoveku dati milostinju: ja mu to stavljam u ruku − zašto? Pa, zaista bi bilo neprikladno da mu je stavim u uvo, ili da mu je stavim na stopalo; ruka je namenjena da prima stvari. Tako i u našem duhovnom okviru vera je stvorena sa ciljem da bude primalac: to je ljudska ruka, i postoji svedočanstvo primanja milosti kroz nju.

Dopusti mi da ovo pojednostavim. Vera koja prima Hrista je jednostavno čin kao kada tvoje dete dobije jabuku od tebe, jer je ti nudiš i obećao si da ćeš mu dati jabuku ako ono dođe po nju.

Verovanje i primanje se odnose samo na jabuku; ali čine i tačno isti čin kao vera koja ima veze sa večnim spasenjem. Ono što je dečija ruka za jabuku, to je tvoja vera za savršeno spasenje Hristovo. Detetova ruka nije napravila jabuku, niti je poboljšala, niti zaslužuje jabuku; sama je uzima. I vera je izabrana od Boga da bude primalac spasenja, zbog toga što se ne pretvara da je napravila spasenje niti da je pomagala u tome, već je samo ponizno zadovoljna da ga primi. „Vera je jezik koji moli za spasenje, ruka koja ga prima, i oko koje ga vidi; ali nije cena kojom se kupuje“. Vera nikada sama ne stavlja prigovor, ona sve predaje krvi Hristovoj. Ona postaje dobri sluga koji donosi blagodati Gospoda Isusa Hrista duši, zato što priznaje odakle ih je donela, i poseduje to jer je milost jedino njoj to poverila.

Vera, ponovo, je bez sumnje izabrana zato što daje svu slavu Bogu. Naša vera je zbog milosti i zbog milosti mi se ne smemo hvaliti, jer Bog ne podnosi ponos. „Bog se ponositima suproti“ (Jak. 4:6), i On nema želje da im se približi. On nikada neće dati spasenje ako bi to značilo ili uključivalo ponos. Pavle je rekao: „Ne od dela da se niko ne pohvali“. Znači, vera isključuje hvalisanje. Ruka koja prima milost ne kaže „Meni se treba zahvaliti jer primam milost“ − ovo bi svakako bilo apsurdno. Kada ruka prinosi hleb ustima ne kaže telu „Zahvali mi se što te hranim9′. Veoma jednostavna stvar to što ruka radi, iako je veoma neophodna; ali nikada ne zahteva slavu za sebe zbog onoga što radi. Tako je Bog izabrao veru da primi neopisiv dar Njegove milosti jer sama sebi ne može dati nikakve zasluge, već mora obožavati milostivog Boga koji je izvor sveg dobrog. Vera stavlja krunu na pravu glavu, i zbog toga je Hristos Isus imao običaj da stavi krunu veri na glavu govoreći: „Vera tvoja pomože ti, idi u miru“ (Lk. 7:50)

Zatim, Bog je izabrao veru kao kanal spasenja jer je to siguran način, koji povezuje čoveka sa Bogom. Kada se čovek poveri Bogu, postoji tačka gde se oni ujedinjuju, a to jedinstvo garantuje blagoslov. Vera nas spašava jer nas tera da se prilepimo Bogu dovodeći nas tako u vezu sa Njim. Ja veoma često koristim ovaj primer, ali ga moram ponoviti jer se ne mogu setiti boljeg primera. Čuo sam da se pre nekoliko godina čamac srušio iznad Nijagarinih vodopada, dva čoveka je odnela struja a ljudi na obali su uspeli da im dobace konopac, koji su obojica uhvatili. Jedan od njih se čvrsto držao za njega i bezbedno je bio izvučen na obalu. Ali onaj drugi, videći balvan kako pluta pored njega, nemudro je pustio konopac i uhvatio se za balvan, jer je bio veći, i bolji za držanje. Ah! Balvan je zajedno sa čovekom otplovio u ogroman ambis, jer nije postojala dodirna tačka između balvana i obale. Veličina balvana nije bila od nikakve koristi onom koji se uhvatio za njega, jer mu je trebala veza sa obalom kako bi bio na sigurnom. Tako da kad čovek veruje svojim delima, ili običajima ili bilo čemu od tih stvari, on neće biti spašen, jer ne postoji veza između njega i Hrista. Ali vera je, iako izgleda kao tanak konac, ruka uzvišenog Boga na obali; bezgranična sila nas vuče ka liniji spasenja i tako odvaja čoveka od propasti. O, neka je blagoslovena vera, jer nas ujedinjuje sa

Bogom!

Vera je, zatim, izabrana zato što ima veze sa izvorima dela. Čak i u najjednostavnijim stvarima vera je koren svega. Pitam se da li grešim ako kažem da mi nikada ne činimo ništa bez određene vrste vere. Ako se prošetam svojom kancelarijom to je zbog toga što verujem da me moje noge mogu poneti da to učinim. Čovek jede zato što veruje daje hrana neophodna; on ide na posao zato što veruje u vrednost novca; on prihvata ček jer veruje da ga banka podržava. Kolumbo je otkrio Ameriku jer je verovao da je to bio drugi kontinent iza okeana; prognani vernici su je kolonizovali zato što su verovali da će Bog biti sa njima na tim kamenitim obalama. Većina velikih stvari se desila usled vere; na dobro ili zlo, vera je činila čuda preko čoveka gde boravi. Vera je u svom prirodnom obliku svemoguća snaga, koja ulazi u sve pore ljudskih dela. Moguće je da onaj koji ismejava veru u Boga je čovek koji, na zao način, ima najviše vere; zaista, on obično pada u lakovernost koja je smešna, ako ne i sramotna. Bog daje spasenje veri, jer, stvarajući veru u nama, On dodiruje pravi glavni izvor naših osećanja i dela. On je, da tako kažem, zauzeo poziciju baterije, i sada može poslati svetu struju u svaki delić naše prirode. Kada mi verujemo u Hrista, a naše srce pripada Bogu, onda smo spašeni od greha, i krećemo se ka pokajanju, svetosti, revnosti, molitvi, posvećenju i svakoj drugoj svetoj stvari. „Ono što je ulje točkovima, šta je baterija satu, šta su krila ptici, šta su jedra brodu, to je vera svim svetim stvarima i delima“. Veruj, i svi drugi blagoslovi će uslediti i nastaviti svojim tokom.

Vera, zatim, uma moć delovanja kroz ljubav; utiče na osećanja prema Bogu, i upućuje srce prema najboljim stvarima. Onaj koji veruje u Boga iznad svake sumnje voli Boga. Vera je čin razumevanja; ali takođe dolazi iz srca. „Jer se srcem veruje za pravdu“ (Rim. 10:10); i zbog toga daje spasenje veri jer se ona nalazi tik pored osećanja, i tako je blizu ljubavi; a ljubav je roditelj i izvor svakog svetog osećanja i dela. Ljubav prema Bogu je poslušnost, ljubav prema Bogu je svetost. Voleti Boga i voleti čoveka znači biti nalik na Hrista; a to je spasenje.

Takođe, vera stvara mir i radost; onaj koji je ima on je miran, staložen, zadovoljan i radostan; a ovo je priprema za nebo. Bog daje sve nebeske darove veri, i iz ovog razloga između ostalih, vera gradi u nama život i duh koji će večno živeti u uzvišenom i boljem svetu. Vera nas oprema za ovaj život, i obučava nas za život koji će doći. Ona omogućava čoveku da živi i da umre bez straha; priprema nas za delo i za patnju; i zbog toga je Gospod odabrao veru kao najpogodnijeg posrednika za obezbeđivanje milosti, osiguravši nas za slavu.

Zasigurno je da vera čini za nas ono kao što ništa drugo ne može to učiniti: daje nam radost i mir, i čini da imamo spokojnost. Zašto ljudi pokušavaju da zadobiju spasenje uz pomoć drugih stvari? Jedan čovek je rekao: „Glupi sluga koji treba da otvori vrata, stavlja svoje rame na vrata i gura svom svojom snagom; ali se vrata ne pomeraju, i on ne može ući, bez obzira što koristi svu svoju snagu. Drugi sluga dođe sa ključem, i bez teškoće otključa vrata, i odmah uđe. Oni koji žele biti spašeni delima udaraju na nebeska vrata bez rezultata; a vera je ključ koji odmah otvara vrata“. Dragi čitaoče, zar nećeš iskoristiti ključ? Gospod ti zapoveda da veruješ u Njegovog dragog Sina, i zbog toga to možeš učiniti; a čineći to živećeš. Zar ovo nije obećanje Evanđelja: „Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se“ (Mk. 16:16). Šta može biti prepreka na tvom putu spasenja koji je milošću i mudrošću postavio naš milostivi Bog?

O, NE! JA NIŠTA NE MOGU UČINITI!

Kada je zabrinuto srce prihvatilo doktrinu o zastupničkoj smrti i naučilo uzvišenu istinu da je spasenje kroz veru u Isusa Hrista, veoma često ga muči nesposobnost da radi dobre stvari. Mnogi gunđaju: „Ja ništa ne mogu učiniti!“ Ovo njima nije izgovor, već to osećaju kao svakodnevni teret. Oni bi to radili kada bi mogli. Svako od njih može iskreno reći: „Ovo je moj poklon, ali kako mogu raditi ono što želim a u stvari ne mogu?“

Ovaj osećaj izgleda da čini celo Evanđelje praznim i ništavnim; jer od kakve je koristi hrana čoveku ako ne može doći do nje? Šta koristi reka života ako čovek ne može piti iz nje? Mi se svi sećamo priče o doktoru i sinu siromašne žene. Slavni doktor je rekao majci da će njen sin uskoro dobiti odgovarajući tretman! Ali je bilo apsolutno neophodno da dečak redovno pije najbolje vino, i da mora provesti nekoliko meseci u jednoj od najboljih Nemačkih banja. Ovo je rekao udovici koja je jedva imala novca da kupi hleb! Dakle, ponekad izgleda zabrinutom srcu da jednostavno Evanđelje „Veruj i živi“, u stvari, i nije tako jednostavno; jer traži od nije tako jednostavno; jer traži od jadnog grešnika da čini ono što on ne može. Onima koji su zaista probuđeni, ali do pola naučeni, ovo izgleda kao da nedostaje jedna karika u lancu: evo nam Isusovo spasenje, ali kako doći do njega? Duša je bez snage i ne zna šta treba da uradi. Stoji ispred grada spasenja, ali ne može ući na kapiju.

Da li je ovaj nedostatak snage pribavljen u planu spasenja? Da. Delo Gospodnje je savršeno. Počinje tu gde smo mi, i ništa ne traži od nas kako bi se ispunilo. Kada je dobri Samarjanin video putnika kako ranjen i polumrtav leži na putu, nije tražio od njega da ustane i da dođe k njemu, da se sam popne na magarca i odvede u gostionicu. Ne, „on priStupi k njemu“ (Lk. 10:33), Samarjanin se pobrinuo za njega, podigao ga je na magarca i odveo ga u gostionicu. Isto tako i Gospod Isus čini sa nama koji smo tako slomlJeni i tako nisko.

Videli smo da Bog opravdava, da On opravdava bezbožnike, i da ih opravdava kroz veru u dragocenu krv Hristovu: sada moramo videti u kakvom su stanju ovi bezbožnici kada ih Isus spašava. Mnogo onih koji su probuđeni ne samo da su zabrinuti zbog greha, već i zbog njihove moralne slabosti. Oni nemaju snage da pobegnu iz blata u koje su upali, niti da ga izbegnu. Oni ne samo da žale nad onim što su učinili, već žale i nad onim što ne mogu učiniti. Oni se osećaju nemoćno, bespomoćno i duhovno mrtvo. Možda će zvučati čudno kada kažem da se osećaju mrtvo, ali je to zaista tako. Oni su, po njihovoj proceni, nesposobni za bilo šta dobro. Oni ne mogu hodati nebeskim putem, jer su njihove kosti slomljene. „Niko od snažnih ljudi ne može upotrebiti svoje ruke“; u stvari, oni su „bez snage“. Srećom, napisano je, kao uzvišeni poklon Božije ljubavi prema nama:

„Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike“ (Rim. 5:6)

Ovde vidimo kako je našoj svesnoj bespomoćnosti neko pritekao u pomoć − a to je posredovanje Gospoda Isusa. Naša bespomoćnost je zaista velika. Nije napisano: „Kada smo bili malo oslabljeni Hristos je umro za nas“, ili: „Kada smo imali samo malo snage“ − opis je apsolutan i veoma jasan: „Još kad slabi besmo“. Mi nismo imali snage da bilo kako pomognemo sebi da se spasimo. Reči našeg Gospoda su zaista istinite: „Jer bez mene ne možete činiti ništa“ (Jn. 15:5). Mogu ići dalje od teksta, i podsetiti te na veliku ljubav kojom nas Gospod voli „iako bejasmo mrtvi za grehe i prestupe svoje“ (Ef. 2:1). Biti mrtav je gore nego biti bez snage.

Jedna stvar o kojoj jadni i slabi grešnici moraju razmišljati i čvrsto se držati nje kao jedinoj osnovi za naduje božanska sigurnost da je „Hristos u vreme svoje umro za bezbožnike“. Veruj u ovo i sva nesposobnost će nestati. Kao što je bilo u onoj bajci da je Mida pretvarao u zlato sve što dodirne, isto je i sa verom koja pretvara u dobro sve što dodirne. Sve naše potrebe i slabosti postaju blagoslov kada se vera susretne sa njima.

Hajde da sada malo razmišljamo o određenim oblicima ove snage. Za početak. Možda će neko reći: „Gospodine, ja izgleda da nemam snage da razmišljam, i da se usredsredim na ove teme koje se tiču mog spasenja: i kratka molitva mi je previše. Možda je to delom zbog prirodne slabosti, možda delom zato što sam povredio sebe raskalašnim životom, a delom zbog svetskih briga, tako da nisam sposoban da mislim o tim uzvišenim stvarima koje su neophodne za spasenje moje duše“. Ovo je uobičajen oblik grešne slabosti. Poslušaj me! Ti si bez snage ovog trenutka; i postoji puno takvih kao ti. Oni ne bi mogli podneti niz uzastopnih misli da spase svoje živote. Mnogo siromašnih muškaraca i žena je nepismeno i neškolovano, i oni smatraju da je ovo zaista težak zadatak. Neki su tako laki i površni po prirodi, da jednostavno ne mogu slediti dugačak proces razmišljanja i razloga. Oni ne bi mogli dostići znanje o bilo kojoj dubokoj misteriji čak i kada bi to radili čitavog života. Ti zbog toga ne trebaš brinuti: ono što je potrebno za spasenje nije neprekidno razmišljanje, već je to jednostavno oslanjanje na Isusa. Drži se ove činjenice − „Hristos umre u vreme svoje za bezbožnike“. Razmišljaj o tome, i tu se zaustavi.

Dopusti da ova uzvišena, milostiva i sveta činjenica boravi u tvom duhu dok ti ne obuzme sve misli, i natera te da se raduješ iako si bez snage, gledajući kako Gospod Isus postaje tvoja snaga i pesma, i kako On postaje tvoje spasenje. U Svetom Pismo je otkrivena činjenica, da je Hristos umro u svoje vreme za bezbožnike kada su bili slabi. Čuo si ove reči možda sto puta, ali možda nikada nisi primetio njihovo značenje. Postoji nešto radosno u njima, zar ne? Isus nije umro zbog naše pravednosti, već je umro zbog naših greha. On nije došao da nas spasi jer smo bili vredni spasenja, već zato što smo bili krajnje nezaslužni, uništeni i nesavršeni. Nije došao na zemlju ni zbog čega u nama, već samo zbog razloga koji leže u dubini Njegove božanske ljubavi. U svoje vreme umro je za one koje opisuje, ne kao pobožne, nego kao bezbožnike, dajući im najbolji mogući opis. Ako imaš i samo malo pameti drži se ove istine, koja je prilagođena i namenjena tvojim sposobnostima, i može razveseliti i najtužnije srce. Pusti da ovaj tekst leži ispod tvog jezika kao poslastica, dok se ne istopi u tvom srcu i začini tvoje misli; a onda će biti manje važno što su ove misli raštrkane kao jesenje lišće. Osobe koje nikada nisu zablistale u nauci, niti su pokazale bar malo umne originalnosti, su bez obzira na sve bile u potpunosti sposobne da prihvate doktrinu o krstu, i zbog toga su bile spašene. Zašto ne bi i ti mogao?

Čujem nekog drugog čoveka kako zapomaže: „O, gospodine, moja želja za snagom leži u ovome: mislim da se ne mogu dovoljno pokajati“. Kako zanimljive predstave imaju ljudi o tome šta je pokajanje! Mnogi priželjkuju da bi trebalo proliti puno suza i puno jecati, i trpeti toliko muka. Odakle dolazi ovaj nerazuman zaključak? Neverovanje i beznađe su gresi, i zbog toga ne vidim kako bi to moglo biti sastavni deo prihvatljivog pokajanja; ali ipak ima toliko ljudi koji smatraju da su to neophodni delovi istinskog Hrišćanskog iskustva. Oni su u velikoj zabludi. Ali ih potpuno razumem na šta misle, jer sam se i ja tako osećao u danima sopstvene tame. Ja sam želeo da se pokajem ali sam mislio da to ne mogu učiniti, ali sam se ipak sve vreme kajao. Iako zvuči čudno, osećao sam se kao da nemam osećaj. Odlazio bih u ugao i plakao jer ne mogu plakati; upadao sam i u očajničku žalost jer nisam mogao žaliti zbog greha. Kakva je to sve zbrka kada u našem nevernom stanju mi počinjemo da osuđujemo sopstveno stanje! To je kao da slepac posmatra sopstvene oči. Moje srce se istopilo od straha, jer sam mislio da mi je srce tvrdo kao najtvrđi kamen. Moje srce je bilo slomljeno zbog pomisli da se ne može slomiti. Sada, ja vidim da sam radio stvari za koje sam smatrao da nisam imao; ali tada nisam znao gde sam.

Kada bih samo mogao pomoći drugima da nađu svetlo u kome sada uživam! Rado bih rekao reč koja bi mogla da skrati vreme njihove zbunjenosti. Rekao bih nekoliko jednostavnih reči, i molio bih „Utešitelja“ da ih upotrebi u njihovim srcima.

Seti se da čovek koji se iskreno kaje nikada nije zadovoljan svojim pokajanjem. Mi se ne možemo toliko savršeno pokajati koliko i ne možemo toliko savršeno živeti. Koliko god čiste bile naše suze, uvek će biti nečistoće u njima: biće nešto za šta se moramo pokajati čak iako smo se pokajali najbolje što smo mogli. Ali slušaj! Pokajati se je u stvari promeniti razmišljanje o grehu, o Hristu, i o svim drugim Božijim stvarima. Ovde postoji tuga; ali je glavna stvar okretanje srca od greha prema Hristu. Ako postoji ovo okretanje, ti imaš srž iskrenog pokajanja iako nema ni senke uzbune ili očajanja u tvom umu.

Ako se ne možeš pokajati kao što bi hteo, puno će ti pomoći da to učiniš ako čvrsto veruješ da „Hristos umre u vreme svoje za bezbožnike“. Razmišljaj o ovome stalno. Kako možeš nastaviti da budeš tako tvrdog srca kada znaš da zbog uzvišene ljubavi „Hristos umre za bezbožnike“? Dopusti mi da te ubedim da se urazumiš sa ovim: Bezbožnik kao što jesam, iako se ovo moje čelično srce ne želi smekšati, iako sam oboren očajem, ipak, On je umro za ovakve kao ja, jer je umro za bezbožnike. Oh, kada bih samo mogao da poverujem u ovo i da osetim tu silu u svom okrutnom srcu!

Oteraj svaki drugi osećaj iz svoje duše i odvoji malo vremena da duboko razmisliš o ovom sjajnom prikazu nezaslužene, neočekivane, neviđene ljubavi, „Hristos umre za bezbožnike“. Pažljivo pročitaj tekst o Gospodovoj smrti, koju možeš naći u sva četiri Evanđelja. Ako išta može omekšati tvoje tvrdoglavo srce, to će biti prizor Isusovih patnji i shvatanje da je On sve ovo pretrpeo zbog svojih neprijatelja.

O Isuse! Kako sam slatke suze prolio,

Dok sam na kolenima klečao

Pred Tvojim licem, i gledao Tebe ranjenog, Kako sam samo osetio Tvoju bol.

Moje srce se lomilo dok sam te gledao kako krvariš,

Ovo srce, koje je pre bilo tako tvrdo; Čuo sam te da si se molio za grešnike, I žalost me je još više obuzela.

Ti si umro za grešnike,

I ja kao grešnik stojim: Ubeđen prizorom Oboren Tvojom raspetom rukom.

Sigurno je krst ono što čini čuda i što može učiniti da voda poteče iz kamena. Ako razumeš u potpunosti značenje Isusovog božanskog žrtvovanja, moraš se onda pokajati što si ikada bio protivnik Onome koji je toliko prepun ljubavi. Jer je napisano: „I pogledaće na mene kojega probodoše; i plakaće za njim kao za jedincem, i tužiće za njim kao za prvencem“ (Zah. 12:10). Pokajanje neće učiniti da ti vidiš Hrista; već kada vidiš Hrista to će učiniti da dobiješ pokajanje. Hristos ne sme biti proizvod tvog pokajanja, već pokajanje moraš tražiti u Hristu. Sveti Duh nas prilikom okretanja Hristu okreće od naših greha. Skreni onda pogled sa posledice prema uzroku, od sopstvenog pokajanja prema Gospodu Isusu, koji je visoko postavljen da daje pokajanje.

Ja sam čuo kako neko kaže: „Mene muče grozne misli. Gde god idem obuzme me bogohuljenje. Veoma često na poslu sam obuzet zastrašujućim predlozima, pa čak i u krevetu, dok spavam, čujem kako mi đavo šapuće. Ne mogu pobeći od groznih iskušenja.“

Dragi prijatelju, znam na šta misliš, jer sam i sam bio proganjan na ovaj način. Čovek se može nadati da će moći da se izbori sa rojem insekata jednim mačem, isto koliko se može nadati da će gospodariti sopstvenim mislima koje je đavo stavio u naš um. Jadna, iskušana duša zaposednuta Sotonskim predlozima je kao putnik o kome sam čitao, na koga je došao roj razjarenih pčela i mušica. Nije mogao da se odbrani od njih niti da im pobegne. Svuda su ga izujedale i bio je u smrtnoj opasnosti. Ne čudi me da se osećaš kao da si bez snage da zaustaviš ove strašne i odvratne misli koje Sotona stavlja u tvoju dušu; ali bih ipak želeo da te podsetim na Sveto Pismo ispred nas: „Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike“. Isus je znao gde smo bili i gde bi trebali biti; video je da mi sami ne možemo pobediti princa tame; znao je da bi zaista trebali biti zabrinuti zbog toga; ali čak i tada, videvši nas u takvom stanju, Hristos je umro za bezbožnike. Baci sidro vere u ovo. Sam đavo ti ne može reći da nisi bezbožnik: veruj, onda, da je Isus umro čak i za takve kao ti. Seti se načina na koji je Martin Luter odsekao đavolu glavu sopstvenim mačem. „Uh“, reče đavo Martinu Luteru, „ti si grešnik“. „Da“, odgovori on, „Hristos je umro da spasi grešnike“. Tako ga je oborio sopstvenim mačem. Sakrij se u ovo sklonište, i ostani tamo: „Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike“. Ako se držiš ove istine, tvoje bogohulne misli, za koje nisi imao dovoljno snage da ih se rešiš, će same nestati; jer će Sotona uvideti da nema nikakve koristi od toga što te zaražava njima.

Ove misli, ako ih mrziš, nisu tvoje, već pripadaju đavolu i on je odgovoran za njih, ne ti. Ako se boriš protiv njih, one su tvoje koliko i one psovke i uvrede koje čuješ da ljudi izgovaraju na ulici. Ovim mislima đavo pokušava da te dovede u očajanje, ili bar da te odvrati od vere u Isusa. Jadna bolesna udovica nije mogla doći Isusu za utehu, a ti si u istom stanju, zbog navale i mnoštva ovih užasnih misli. Ipak, ona je pružila svoj prst i dodirnula okrajak Gospodove odeće, i bila je izlečena. Učini to isto.

Isus je umro za one koji su krivi za „sve vrste greha i bogohuljenja“; i zbog toga ja sam siguran da On neće odbaciti one koji protiv svoje volje imaju zle misli. Predaj se Njemu, misli i sve ostalo, i uverićeš se daje moćan da te spasi. On može umiriti ta zastrašujuća šaputanja đavola, ili može učiniti da ih ne vidiš u pravom svetlu, tako da te ne brinu. On te može i želi spasiti na svoj način, i daće ti svoj ogroman i savršeni mir. Veruj samo Njemu za ovo i sve drugo.

Veoma je zbunjujući taj oblik nemogućnosti koji leži u pretpostavci želje za verovanjem. Nama nije strana ova izjava:

Oh, kada bih samo mogao da verujem,

Onda bi sve bilo lako;

Ja želim, ali ne mogu; Gospode, pomozi mi, Moja pomoć mora doći od Tebe.

Mnogi ostaju toliko godina u mraku jer nemaju moć, kao što kažu, da predaju svu moć i da se uzdaju u moć drugoga, to jest Gospoda Isusa. Zaista, to je veoma zanimljiva stvar, ta vera; jer ljudi ne dobijaju puno pomoći pokušavajući da uzveruju. Vera ne dolazi pokušavanjem. Kada bi neka osoba želela da kaže šta se desilo tog dana, ja ne bi trebalo da kažem da pokušavam da poverujem u to što kaže. Ako verujem u verodostojnost osobe koja je ispričala taj događaj i rekla da je to videla, ja bih odmah trebalo da prihvatim tu izjavu. Ali, ako ga ne smatram iskrenim čovekom, ja, naravno, ne bih trebalo da mu verujem; ali nema mesta za pokušavanje ovde. Sada, kada Bog govori da je spasenje u Hristu Isusu, ja mu ili odmah moram poverovati, ili ga proglasiti lažovom. Sigurno je da nećeš oklevati da izabereš pravi odgovor na ovo. Božiji svedok mora biti iskren, a mi smo obavezni da odmah poverujemo u Isusa.

Ali je vrlo moguće da si ti mnogo pokušavao da uzveruješ. Nemoj želeti odmah velike stvari. Budi zadovoljan da imaš veru koja u svojoj ruci može držati ovu jednu istinu: „Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike“. On je dao svoj život za ljude još dok oni nisu verovali u Njega, niti su bili sposobni da veruju. On je umro za ljude, ne kao vernike, već kao grešnike. On je došao da od grešnika napravi vernike i svece; ali kada je umro On je smatrao da su krajnje bez snage. Ako se držiš istine da je Isus umro za bezbožnike, i veruješ u to, tvoja će te vera spasiti i otići ćeš u miru. Ako poveriš svoju dušu Isusu, koji je umro za bezbožnike, iako ne možeš poverovati u sve stvari, niti pomerati planine, niti činiti druga čuda, ti si ipak spašen. Ovo nije velika vera već istinska vera, koja spašava; a spasenje nije u veri, već u Hristu u kome vera počiva. Vera, kao zrno gorušice, će doneti spasenje. Ne meri se veličina, već iskrenost vere, o čemu trebamo misliti. Sigurno je da čovek može verovati u ono za šta zna da je istina; i kada znaš da je Isus istinit, ti, dragi prijatelju, možeš verovati u Njega.

Krst koji je centar vere je takođe, uz pomoć Svetog Duha, uzrok vere. Sedi i gledaj Spasitelja na krstu dok ti vera spontano ne izađe iz srca. Ne postoji bolje mesto od Golgote za izgrađivanje poverenja. Duh tog svetog brežuljka donosi zdravlje drhtećoj veri. Jedan takav posmatrač je rekao:

Dok te gledam, tako ranjenog i u bolu,

Na tom prokletom drvetu,

Gospode, osećam da moje srce veruje Da si to sve propatio zbog mene.

„Jaoj“, kaže neko drugi, „moja želja i snaga leže tamo da ne mogu prestati da grešim, i znam da ne mogu otići na nebo a poneti greh sa sobom“. Meni je drago da to znaš, jer je zaista tačno. Moraš se razvesti od svog greha, inače se ne možeš venčati sa Hristom. Seti se pitanja koje je sebi postavio mladi Bunjan dok se bavio sportom u nedelju ujutro: „Hoćeš li zadržati svoje grehe i otići u pakao, ili ćeš prekinuti da grešiš i otići u nebo?“ Ovo ga je navelo na razmišljanje. To je pitanje na koje će svaki čovek morati da odgovori; jer se ne može otići u nebo sa grehom. To se ne može desiti. Moraš ostaviti greh ili nadu. Da li ćeš odgovoriti: „Da, želim. Imam želju u sebi, ali ne mogu naći ono u sebi da to učinim. Greh vlada nada mnom, i nemam snage“. Onda dođi, ako nemaš snage, ovaj tekst još uvek važi: „Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike“. Možeš li još uvek da veruješ u to? Koliko da druge stvari izgledaju kontradiktorno, da li ćeš poverovati? Bog je rekao, i to je činjenica; i zbog toga, drži se toga kao za slamku spasa jer se tu nalazi tvoja jedina nada. Veruj ovo i veruj Isusu, i uskoro ćeš naći snagu koja će pobediti tvoj greh; ali bez Njega, naoružani snažan čovek će te zauvek držati u ropstvu. Lično ja sam nikada ne bih mogao da pobedim sopstvenu grešnost. Pokušavao sam i nisam uspeo. Moje zle sklonosti su bile previše za mene, sve dok, u verovanju daje Hristos umro za mene nisam stavio svoju grešnu dušu na Njega, i onda dobio osvajački nagon kojim sam pobedio svoju grešnost. Doktrina o grehu nam može koristiti da pobedimo greh, kao kada su stari ratnici koristili svoje velike mačeve, i pomerali se pri svakom udarcu. Ne postoji ništa slično veri u Isusa Hrista, Prijatelju Grešnika: ona pobeđuje svo zlo. Ako je Hristos umro za mene, koji sam bezbožnik, bez snage, onda ne mogu više živeti u grehu, već se moram podići u ljubavi i služiti Onome koji me je otkupio. Ja se ne mogu igrati sa zlom koje je ubilo mog najboljeg prijatelja. Moram biti svet zbog Njega. Kako mogu živeti u grehu kada je On umro da me spasi od toga?

Pogledaj kako je ovo divna pomoć tebi koji si bez snage, da znaš i da veruješ da je u svoje vreme Isus umro za takve bezbožnike kao što si ti. Da li si napokon shvatio? Ponekad, mislio sam dok sam propovedao, da sam tako jednostavno i jasno predstavio Evanđelje, da nije moglo biti jednostavnije; ali sam ipak video da čak i najinteligentniji slušaoci nisu razumeli šta znači: „Pogledajte u mene i bićete spašeni“. Obraćeni uvek govore da nisu upoznali evanđelje do tog i tog dana; a slušali su ga godinama. Evanđelje je nepoznato, ne zbog nedostatka objašnjenja, već zbog odsustva ličnog otkrivenja. Ovo je Sveti Duh spreman da da, i daće onima koji to traže od Njega. Kada ga dobiješ, sve što je dobijeno leži u sledećim rečima: „Hristos umre za bezbožnike“.

Čujem kako neko drugi kaže: „O, gospodine, moja je slabost to što ne mogu dugo da razmišljam o jednoj stvari. Čujem propoved u nedelju, i zadivljen sam; ali tokom nedelje se susretnem sa zlim prijateljem i sva moja dobra osećanja nestanu. Moje kolege ne veruju ni u šta, i govore tako grozne stvari, aja ne znam kako da im odgovorim, tako da se osećam pobeđenim“.

Ja poznajem dobro ovog jadnog čoveka, i bojim se za njega; ali u isto vreme, ako je zaista iskren, njegova slabost može biti pobeđena božanskom milošću. Sveti Duh može odagnati zlog duha ljudskim strahom. On može učiniti slabića herojem. Zapamti, moj jadni prijatelju, da ne smeš ostati ovakav. Nije dobro biti zao i okrutan prema samom sebi. Stani pravo, pogledaj se, i vidi da li si stvoren da budeš u velikoj nevolji, plašeći se za svoj život bilo da se pomeriš ili da ostaneš mirno. Sam odluči. Ovo nije samo duhovna stvar, već se tiče i ljudskosti. Ja činim puno stvari da udovoljim prijateljima; ali da odem u pakao kako bi im udovoljio je više nego što želim. Možda je dobro ovo činiti zbog dobrog druženja, ali da izgubiš Božije prisustvo kako bi bio u dobrim odnosima sa ljudima je suludo. „Znam to“, kaže jedan čovek, „ali ipak, iako to znam, ne mogu naći hrabrosti. Ne mogu pokazati svoje pravo lice. Ne mogu stajati čvrsto.“ Dakle, za tebe imam isti tekst: „Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike“. Da je Petar ovde, on bi rekao: „Gospod Isus je umro za mene čak i kada sam bio toliko slab da me je služavka koja je ložila vatru naterala da lažem, i da se zakunem da nisam poznavao Gospoda“. Da, Isus je umro za one koji su ga napustili i pobegli. Čvrsto se uhvati za ovu istinu: „Jer Hristos, još kad slabi besmo umre u vreme svoje za bezbožnike“. Ovo je izlaz za tvoj kukavičluk. Zatvori ovo u svoju dušu: „Hristos je umro za mene“, i uskoro ćeš biti spreman da umreš za Njega. Veruj da je patio umesto tebe, i nudi ti potpuno, istinsko i zadovoljavajuće pokajanje. Ako veruješ u to, bićeš prisiljen da osetiš da „ne mogu se stideti onoga koji umre za mene“. Potpuno ubeđenje daje ovo istina će te opremiti neustrašivom hrabrošću. Pogledaj svece u vreme mučenja. Na početku Hrišćanstva, kada je ova uzvišena istina o Hristovoj preobilnoj ljubavi svetlucala svom svežinom u crkvi, ljudi ne samo da su bili spremni da umru, već su želeli da pate, pa su se čak branili sa optuženičkih klupa pred stotinama ljudi, priznavajući Hrista. Ja ne kažem da su bili mudri što izazivaju smrt; već to dokazuje moje ubeđenje da osećanje Hristove ljubavi podiže umove iznad svakog straha šta nam čovek može učiniti. Zašto to ne bi probudilo ista osećanja u tebi? Kada bi te to samo inspirisalo hrabrom odlukom da staneš na stranu Gospoda Isusa, i da budeš Njegov sledbenik do kraja!

Neka nam Sveti Duh pomogne da dođemo ovako daleko, do vere u Gospoda Isusa, i sve će biti dobro!

RAST VERE

KAKO MOŽEMO ZADOBITI I POVEĆATI NAŠU VERU? Ovo je veoma važno pitanje između ostalog. Oni kažu da žele da veruju ali ne mogu. Priča se puno besmislica na ovu temu. Hajde da budemo striktno praktični što se ovoga tiče. Zdrav razum je veoma potreban u religiji kao i bilo gde drugde. „Šta ja treba da uradim da bi poverovao?“ Pitao je jedan čovek nekoga koje trebao da mu kaže najjednostavniji način šta treba da uradi. Ovaj mu je odgovorio da je najbolji način da to uradi odmah. Mi gubimo vreme razgovarajući o načinima kada je radnja veoma jednostavna. Najkraći način do vere je verovati. Ako te je Sveti Duh učinio iskrenim, verovaćeš odmah čim čuješ istinu. Verovaćeš jer je to istina. Evanđelje jasno zapoveda: „Veruj u Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvor (Dela 16:31). Beskorisno je izbegavati ovo pitanjima i igrama reči. Redosled je jednostavan; neka se sledi.

Ali ipak, ako imaš poteškoća, reci to Bogu u molitvi. Reci uzvišenom Ocu tačno šta te muči, i moli ga da uz pomoć Njegovog Svetog Duha reši tvoj problem. Ako ja ne mogu da poverujem u nešto što piše u knjizi, vrlo rado ću pitati pisca šta je mislio time da kaže; i ako je on iskren čovek njegovo objašnjenje će mi biti dovoljno: mnogo više će božansko objašnjenje teških stvari u Svetom Pismu zadovoljiti srce istinskog tragača. Gospod je voljan da se objavi; odi kod Njega i vidi da će tako i biti. Osami se negde i zaplači: „O Duše Sveti, dovedi me do istine. Nauči me ono što ne znam.“

Zatim, ako vera izgleda teška, moguće je da te Bog Sveti Duh omogući da veruješ ako čuješ veoma često i iskreno ono šta ti je zapovedano da veruješ. Mi verujemo mnogo toga zato što to čujemo tako često. Zar to nije tako i u stvarnom životu, da ako nešto čuješ pedeset puta na dan, na kraju ćeš to i poverovati? Neki ljudi su poverovali u veoma čudne stvari na ovaj način: i zbog toga me ne čudi da Sveti Duh veoma često blagosilja ovaj način slušanja istine, i koristi ga da proizvede veru u ono šta se treba verovati. Napisano je: „Vera dolazi slušanjem“ („Vera biva od propovedanja“) Rim. 10:17, i zbog toga slušaj često. Ako ja iskreno i pažljivo slušam Evanđelje, jednog dana ću poverovati u ono šta čujem, kroz blagosloveno delo Duha Božijeg u meni. Samo pazi da zaista slušaš Evanđelje, i nemoj gubiti vreme na slušanje ili čitanje onoga što postoji da bi te odvratilo od istine.

Ako ovo izgleda kao nedovoljan savet, ja bih još nešto dodao, uključi i svedočanstva drugih ljudi. Samarićani su poverovali zbog onoga šta im je žena Samarićanka rekla o Isusu. Mnoga naša verovanja nastaju zbog svedočenja drugih. Ja verujem da postoji zemlja Japan: nikada je nisam video, ali ipak verujem da postoji takvo mesto jer su drugi ljudi bili tamo. Ja verujem da ću umreti: nikada nisam umro do sada, ali je mnogo ljudi umrlo koje sam znao, i zbog toga sam ubeđen da ću i ja takođe umreti; svedočanstvo drugih ljudi me ubeđuje u tu činjenicu. Poslušaj onda, one koji ti govore da su spašeni, da im je oprošteno, kako su se promenili. Ako pogledaš tu stvar videćeš da je neko baš sličan tebi spašen. Ako si bio lopov, videćeš da se lopov raduje jer su mu gresi oprani u fontani Isusove krvi. Ako si nesrećom bio nečastan, videćeš da su takvi ljudi i žene očišćeni i promenjeni. Ako si očajan, samo trebaš doći kod Božijih ljudi i malo razgovarati sa njima i otkrićeš da su se neki od njih isto osećali kao i ti sada, i biće im drago da ti kažu kako ih je Gospod oslobodio od toga. I dok slušaš te priče jednu za drugom, onih koji su iskusili Reč Božiju, i dokazali je, božanski Duh će te dovesti do vere. Zar nisi čuo o Afrikancu kome je jedan misionar rekao da voda može postati tako tvrda da čovek može hodati po njoj? On je rekao da veruje u mnogo stvari koje mu je misionar rekao, ali da u to nikada ne može poverovati. Kada je došao u Englesku, desio se jedan od onih hladnih dana, tako da je taj Afrikanac video zaleđenu reku, ali nije smeo da priđe. Znao je da je to vrlo duboka reka, i bio je siguran da će se udaviti ako stane na led. Niko ga nije mogao naterati da hoda po reci sve dok njegov prijatelj i mnogi drugi nisu počeli da hodaju po ledu: onda je bio ubeđen, i verovao je da će bezbedno moći da hoda. Tako se može desiti, da dok gledaš kako drugi veruju u Jagnje Božije i vidiš njihovu radost i mir, i sam ćeš poverovati. Iskustvo drugih je jedan od Božijih načina da nam pomogne u veri. Bilo kako bilo, ili ćeš poverovati u Isusa ili ćeš umreti; ne postoji nada za tebe osim u Njemu.

Još bolji plan je ovo − pogledaj autoritet po kome ti je zapovedano da veruješ i ovo će ti puno pomoći u tvojoj veri. Autoritet nije moj, jer bi ga lako mogao odbiti. Nije čak ni Papin, jer bi mogao da posumnjaš u njega. Već ti je zapovedano da veruješ u autoritet samog Boga. On ti zapoveda da veruješ u Isusa Hrista, i ne smeš odbiti da poslušaš svog Tvorca. Poslovođa izvesnih poslova na Severu je veoma često slušao Evanđelje, ali ga je plašilo da možda neće doći Hristu. Njegov dobri gospodar je jednog dana poslao poruku: „Dođi kod mene kući odmah posle posla“. Poslovođa se pojavio kod gospodara u kući, gospodar je izišao, i grubo mu rekao: „Šta želiš Jovane, zašto me uznemiravaš u ovo vreme? Zar radno vreme nije završeno, šta ćeš ti ovde?“ „Gospodine“, odgovorio je on, „dobio sam poruku od vas da se javim posle radnog vremena“. „Misliš da zbog jedne poruke od mene ti imaš pravo da dođeš u moju kuću i tražiš me posle radnog vremena?“ „Pa, gospodine“, odgovorio je poslovođa, „Ja vas ne razumem, ali izgleda da, pošto ste me zvali, ja bih trebalo da dođem“. „Uđi Jovane“, rekao je gospodar, „imam drugu poruku koju hoću da ti pročitam − „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti“ (Mt. 11:28). Misliš da posle ovakve poruke od Hrista da ćeš pogrešiti ako dođeš k Njemu?“. Čovek je sve odmah video, i poverovao je u Gospoda Isusa za večni život, jer je video da ima dobru garanciju i autoritet za verovanje. Takođe i ti to imaš, jadna dušo! Imaš dobar autoritet za dolazak Hristu, jer ti je sam Gospod zapovedio da veruješ u Njega.

Ako ovo ne pomogne tvojoj veri, razmisli o tome u šta trebaš verovati,

− da je Gospod Isus Hristos patio umesto tebe i umesto grešnika, i On može spasiti sve one koji u Njega veruju. Zašto, ovo je najblagoslovenija činjenica u koju su ljudi ikada trebali da veruju; najugodnija, najutešnija, najbožanstvenija istina koja je ikada data smrtnim umovima. Ja ti savetujem da puno misliš o njoj, i tražiš milost i ljubav koju ona nosi. Prostudiraj sva četiri Evanđelja, prostudiraj Pavlove poslanice, pa onda vidi zar poruka u koju si prisiljen da veruješ zaista nije tako divna.

Ako to ne pomogne, onda razmišljaj o osobi Isusa Hrista − razmišljaj ko je On i šta je uradio, gde je On, i šta je On. Kako možeš sumnjati u Njega? Veoma je surovo ne verovati večno vernom Isusu. On ništa nije učinio da zasluži nepoverenje; već naprotiv, trebalo bi biti lako pouzdati se u Njega. Zašto ga ponovo razapinjati tvojim neverovanjem? Zar to nije ponovno krunisanje trnovom krunom, ponovno pljuvanje na Njega? Šta? Zar Njemu da ne veruješ? Šta može biti gora uvreda osim onoga šta su mu učinili vojnici? Napravili su ga mučenikom; ali ga ti praviš lažovom − ovo je daleko gore. Ne pitaj kako ja mogu verovati? Već odgovori na drugo pitanje − Kako možeš ne verovati?

Ako ništa od ovih stvari ne pomogne, onda nešto nije u redu sa tobom, i moje poslednje reči su: pokori se Bogu! Predrasude ili ponos su osnova neverstva. Neka Duh Božiji otkloni tvoje neprijateljstvo i učini te otvorenim. Ti si pobunjenik, ponosan pobunjenik, i to je razlog zašto ne veruješ svom Bogu. Odrekni se svog pobunjeništva; baci oružje; prihvati slobodu; predaj se svom Kralju. Ja verujem da osoba nikada nije podigla svoje ruke prema Bogu u samoočajanju, plačući „Gospode, dolazim“ a da vera nije prethodno postala laka stvar. Zato što si ti još uvek u svađi sa Bogom, i radiš po svojoj volji i na svoj način, zbog toga ne možeš verovati. „Kako vi možete verovati“, rekao je Hristos, „kad primate slavu jedan od drugoga?“ (Jn. 5:44). Ponos stvara neveru. Pokori se, o čoveče. Predaj se Bogu, i onda ćeš slatko poverovati u svog Spasitelja. Neka Sveti Duh sada tajno ali efektivno radi u tebi, da te ovog trenutka dovede da poveruješ u Isusa Hrista! Amin.

OBNOVLJENJE I SVETI DUH

Valja vam se nanovo roditi (Jn. 3:7). Ove reči Gospoda Isusa su se u plamenu javile mnogima, kao istrgnut mač Heruvima na vratima Raja. Oni su očajavali, jer je ova promena iznad njihovih krajnjih sposobnosti. Nanovo rođenje je odozgo, i zbog toga nije u moći stvorenja. Međutim, ne želim negirati ili čak kriti istinu kako bi stvorio lažnu nadu. Ja slobodno priznajem da je nanovo rođenje natprirodno, i da ga sam grešnik ne može stvoriti. Uopšte ne bih pomogao mom čitaocu kada bih bio zločest da pokušam da ga ohrabrim tako što bih ga ubedio da odbaci ili zaboravi ono što je bez sumnje istina.

Zar nije predivno što se u istom poglavlju gde Gospod izjavljuje ovo, takođe nalazi i izričita izjava o spasenju kroz veru? Pročitaj veoma pažljivo treće poglavlje Jovanovog Evanđelja, i nemoj samo razmišljati o ranijim rečenicama. Istina je da treći stih kaže:

„Isus odgovori i reče mu: zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božijega“.

Ali onda, četrnaesti i petnaesti stih govore o ovome veoma mudro:

„I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba sin čovečiji da se podigne. Da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni“.

Osamnaesti stih ponavlja i malo šire objašnjava istu divnu doktrinu:

„Koji njega veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje već je osuđen, jer ne verova u ime jedinorodnoga sina Božijega“.

Veoma je jasno svakom čitaocu da se ove dve izjave moraju slagati, jer dolaze iz istih usta, i napisane su na istoj inspirisanoj stranici. Zašto da mi komplikujemo kada je jednostavno? Ako nas jedna izjava ubeđuje da će nas Gospod spasiti po našoj veri u Isusa, onda bezbedno možemo zaključiti da će Gospod dati onima koji veruju sve što je neophodno za spasenje. Gospod u stvari stvara novo rođenje u svima koji veruju u Isusa; i njihova vera je najsigurniji dokaz da su nanovo rođeni.

Mi poveravamo Isusu ono što sami ne možemo učiniti: kada bi to bilo u našoj moći, zašto bi onda trebali Njega? Naše je da verujemo, a Gospodnje je da nas obnovi. On neće verovati umesto nas, niti ćemo mi raditi posao obnovljenja umesto Njega. Nama je dovoljno da poštujemo milostivu zapovest; a na Gospoduje da nas obnovi iznutra. Onaj koji je mogao da ode toliko daleko daje umro na krstu za nas, može i hoće nam dati sve potrebne stvari za našu večnu bezbednost.

„Spasonosna promena je delo Svetog Duha“. Ovo je zaista u potpunosti istina, i ne smemo sumnjati u to, ili zaboraviti. Delo Svetog Duha je tajnovito i misteriozno, i može se samo videti po rezultatima. Postoje misterije o našem prirodnom rođenju koje bi bile neposvećena radoznalost za istraživanje: ali veća misterija su sveta dela Duha Božijega. „Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovek koji je rođen od Duha.“ (Jn. 3:8). Ovoliko u stvari, mi znamo, misteriozna dela Svetog Duha ne mogu biti razlog za odbijanje da verujemo u Isusa kome taj isti Duh donosi svedočanstvo.

Kada bi čovek bio primoran da seje njivu, on ne bi mogao da opravda svoj nerad govoreći kako bi bilo beskoristno sejati ukoliko Bog ne učini da seme izraste. On ne bi bio opravdan u zapostavljanju useva zbog toga što jedino tajna snaga Božija može izvesti žetvu. Niko nije zaustavljen u svakodnevnim životnim poslovima činjenicom da ukoliko Gospod ne izgradi kuću oni koji su je izgradili su uzaludno radili. Sigurno je da niko ko veruje u Isusa neće reći da Sveti Duh odbija da radi u njemu: u stvari, njegova vera je dokaz da Duh već radi u njegovom srcu.

Bog se stara za stvari ali ljudi ne smeju biti pasivni. Oni se ne bi mogli pomeriti bez božanske sile koja im daje život i snagu, ali ipak oni nastavljaju bez pitanja; to je moć koju On njima svakodnevno daje, njihovi životi su u Njegovim rukama, i On je njima sve. Ovo je takođe slučaj sa milošću. Mi se kajemo i verujemo, iako to ne bi mogli da uradimo da nam Gospod nije omogućio. Mi napuštamo greh i verujemo u Isusa, i onda tek vidimo da nam je Gospod dao da želimo i činimo ono što je Njemu po volji. Beskorisno je pretvarati se da postoji bilo kakva poteškoća u tome.

Neke istine koje je veoma teško objasniti rečima su veoma jednostavne kada se iskuse. Ne postoje nesuglasice između istine u koju grešnik veruje i da mu je Sveti Duh stavio veru u srce. Samo lakoumnost može dovesti ljude da se zbunjuju oko jednostavnih stvari dok su njihove duše u opasnosti. Nijedan čovek neće odbiti da uđe u čamac za spasavanje jer ne zna tačnu težinu svih tela u njemu; niti će gladan čovek odbiti da jede dok ne razume ceo proces varenja. Ako ti, moj čitaoče, ne želiš da poveruješ dok ne razumeš sve misterije, onda nikada nećeš biti spašen; i ako dozvoliš da te poteškoće koje si sam izmislio odvoje od prihvatanja oproštenja od tvog Gospoda i Spasitelja, onda ćeš umreti u osudi koju si bogato zaslužio. Nemoj počiniti duhovno samoubistvo zbog strasti za diskutovanjem metafizičkih oštroumnosti.

„MOJ OTKUPITELJ JE ŽIV“

Ja stalno govorim mom čitaocu o Hristu raspetom, koji je uzvišen nad grešnikom; ali je veoma mudro zapamtiti da je naš Gospod ustao iz mrtvih i da večno živi.

Od tebe se ne traži da veruješ u mrtvog Isusa, već u onoga koji je, iako je umro zbog naših greha, ponovo ustao za naše opravdanje. Možeš odmah doći Isusu kao živom i sadašnjem prijatelju. On nije samo sećanje, već je osoba koja postoji i koja će čuti tvoje molitve i odgovoriti na njih. On živi kako bi nastavio delo za koje je jednom dao svoj život. On posreduje za grešnike sa desne strane Oca, i iz tog razloga On može da spasi sve one koji dođu Bogu kroz Njega. Dođi i probaj ovog živog Spasitelja, ako to nikada do sada nisi učinio.

Živi Isus se takođe uzdigao u slavi i moći. On sada ne tuguje kao „ponizan čovek ispred svojih neprijatelja“, niti radi kao „stolarev sin“; već je uzvišen iznad svakih vlasti i moći i svakog imena koje postoji. Otac mu je dao svu moć na nebu i zemlji, i on koristi ovaj uzvišeni položaj svojim delima milosti.

Vidite šta Petar i drugi Apostoli svedoče o Njemu pred Vrhovnim sveštenikom i sudom:

„Bog otaca naših podiže Isusa, kojega vi ubiste obesivši ga na drvo. Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da da Izraelu pokajanje i oproštenje od greha“. (Dela 5:30−31)

Slava koja okružuje vaskrslog Isusa treba udahnuti nadu u telo svakog vernika. Isus nije zla osoba − On je „Spasitelj i uzvišen“. On je uzvišeni izvor života, i smrt je pod Njegovom vlašću: Otac je stavio sve ljude pod posredničkom upravom Sina, tako da On može oživeti koga god želi. Kada On otvori, nijedan čovek ne može zatvoriti. Na Njegovu zapovest duša, koja je vezana kanapom greha i osude može u trenutku biti odvezana. On pruža srebrni skiptar, i koga se god dotakne, živeće.

Nama je dobro, jer dok greh živi, dok telo živi, i đavo živi, ali živi i Isus. Takođe je dobro da kakve god moći postoje nad nama da nas unište, Isus i dalje ima veću moć da nas spasi.

Svo Njegovo uzvišenje i moć su zbog nas. „On je uzvišen da bude“ i uzvišen „da da“. On je uzvišen za Poglavara i Spasitelja, da može dati sve što je potrebno kako bi obezbedio spasenje svima koji su pod Njegovom vlašću.

Isus nema ništa što ne bi iskoristio za spasenje grešnika, i On nije ništa što neće pokazati u blagodatima Njegove milosti. On povezuje svoje poglavarstvo sa svojim spasiteljstvom, jer se ova dva ne mogu odvojiti; i On daje svoje uzvišenje kao način da donese blagoslov ljudima, kao da su oni kruna i cvet Njegove slave. Zar bi išta drugo moglo biti bolje učinjeno da podigne nade grešnika koji traže spasenje u pravcu Hrista?

Isus je pretrpeo veliko poniženje, i zbog toga je postojao razlog za uzvišenjem. Tim poniženjem je postigao i izdržao volju svog Oca, i zbog toga je bio nagrađen podizanjem u slavi. On koristi to uzvišavanje u korist svojih ljudi. Neka moj čitalac podigne svoje oči prema gori slave, odakle mu dolazi pomoć. Neka razmišlja o uzvišenoj slavi Poglavara i Spasitelja. Zar nije to velika nada za čoveka da je sada čovek na prestolu univerzuma? Zar nije predivno da je Gospodar svega Spasitelj grešnika? Mi imamo prijatelja na sudu, prijatelja na prestolu. On će iskoristiti sav svoj uticaj za one koji su se predali Njegovim rukama. Jedan pesnik je rekao:

On živi večno da posreduje

Pred licem svog Oca;

Daj mu, dušo moja, svoj razlog da moli Jer je Otac milostiv.

Dođi, prijatelju, i predaj svoj razlog i tvoj slučaj ovim nekada probodenim rukama, koje su sada uzvišene prstenom kraljevske moći i časti. Nijedan slučaj koji je dat uzvišenom Advokatu nikada nije izgubljen.

POKAJANJE MORA IĆI SA OPROŠTENJEM

Veoma je jasno iz teksta koji smo malopre citirali da je pokajanje vezano sa oproštenjem greha. U Delima 5:31 kaže da je Isus: „Uzvišen da da pokajanje i oproštenje od greha“. Ova dva blagoslova dolaze iz te svete ruke koja je nekada bila prikovana za drvo, a sada je uzvišen u slavi. Pokajanje i oproštenje su zakovane jedno za drugo večnom svrhom Božijom. A što je Bog sastavio, čovek da ne rastavlja (Mk. 10:9).

Pokajanje mora ići sa oproštenjem, i videćete da je to tako ako samo malo razmislite o tome. Ne može se desiti da oproštenje greha bude dato nepokajanom grešniku; jer bi ovo bila potvrda njegovih zlih namera, i to bi ga naučilo da potcenjuje zlo. Da je Gospod rekao: „Ti voliš greh i živiš u njemu i stanje ti se pogoršava, ali, ja ti bez obzira na sve opraštam“, ovo bi bilo dozvola za užasan greh. Osnove društvenog mira bi bile uklonjene, a usledila bi moralna anarhija. Ne mogu vam reći koliko bi se bezbroj pogrešaka desilo kada bi mogao da odvojiš pokajanje i oproštenje, i proći pored greha dok grešnik tone u njemu više nego ikada. U samoj prirodi stvari, ako verujemo u Božiju svetost, to mora biti tako, da ako nastavimo da grešimo, i ne želimo da se pokajemo, onda nam ne može biti oprošteno, već moramo žnjeti posledice naše tvrdoglavosti. Po bezgraničnoj dobroti Božijoj, obećano nam je da ako prestanemo da grešimo, priznamo svoje grehe, i želimo da, verom, prihvatimo milost koja je u Hristu Isusu, Bog je veran i pravedan da nam oprosti naše grehe, i da nas očisti od svake nepravde. Ali, sve dok Bog živi, ne može biti milostiv prema onima koji nastavljaju zlim putem, i odbijaju da priznaju svoju krivicu. Sigurno je da nijedan pobunjenik ne može očekivati da mu Kralj oprosti prestupe dok javno živi u pobunjeništvu. Niko ne može biti toliko glup da

zamišlja da će Sudija cele planete otkloniti naše grehe ako mi sami odbijemo da ih otklonimo.

Čak, to mora biti tako zbog upotpunjavanja božanske milosti. Ta milost koja može oprostiti greh a ipak dopustiti grešniku da živi u njemu bi bila ograničena i površna milost. Bila bi nejednaka i deformisana milost, koja hramlje jednom nogom, sa jednom osušenom rukom. Koja je, po tebi, veća čast: očišćenje od krivice greha, ili oslobođenje od sile greha? Ja neću ni pokušati da izmerim ove dve milosti koje nadmašuju jedna drugu. Nijedna od njih ne bi mogla da dođe do nas bez dragocene krvi Hristove. Ali meni izgleda da biti oslobođen od sile greha, biti svet, biti nalik Bogu, mora biti priznata kao veća, ako se mogu porediti ove dve milosti. Oproštenje je neizmerna milost. Naš prvi psalam hvaljenja je: „Koji prašta sva tvoja bezakonja“. Ali, ako nam može biti oprošteno a onda da nam bude dozvoljeno da volimo greh, da se kupamo u grehu, i da se valjamo u požudi, od kakve nam je onda koristi takvo oproštenje? Zar to ne bi moglo da postane sladak otrov, koji bi nas najsigurnije ubio? Biti očišćen, a još uvek ležati u blatu; biti proglašen čistim, a još uvek imati kugu na telu, bilo bi najsurovije ismejavanje milosti. Šta koristi čoveku ako ga odneseš iz groba, a on je i dalje mrtav? Zašto nekoga dovesti na svetlost ako je on i dalje slep? Mi zahvaljujemo Bogu jer je On onaj koji oprašta grehe a takođe i leči naše bolesti. Onaj koji pere mrlje naše prošlosti takođe nas podiže sa grešnih puteva sadašnjosti i čuva nas da ne pogrešimo u budućnosti. Mi radosno moramo prihvatiti pokajanje i oproštenje greha; jer ih ne možemo odvojiti. Zavetno nasledstvo je jedno i nepodeljivo, i ne sme se kidati. Podeliti dela milosti bilo bi isto kada bi isekli živo dete na pola, a da oni koji to dozvoljavaju nemaju nikakvog interesa.

Pitao bih tebe koji tražiš Gospoda, da li bi se zadovoljio samo jednom od ovih milosti? Da li bi te zadovoljilo, dragi čitatelju, kada bi ti Bog oprostio greh i onda ti dozvolio da budeš svetovan i grešan kao i pre?

O, ne: probuđeni duh se više boji samog greha nego li kazne za greh.

Vapaj tvog srca nije: „Ko će me osloboditi kazne?“ već je „Ja nesrećan čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove? (Rim.7:24) Koji će me osnažiti da živim iznad iskušenja, i da postanem svet kao što je i Bog svet?“ Pošto se jedinstvo između pokajanja i oproštenja greha slaže sa milostivom željom i pošto je neophodno za upotpunjenje spasenja, i zbog svetosti, budi siguran da postoji.

Pokajanje i oproštenje su zajedno povezane u iskustvu vernika. Ne postoji osoba koja se je iskreno pokajala za greh iskustvom vere a da joj nije oprošteno. Sa druge strane, ne postoji osoba kojoj je oprošteno a da se nije pokajala za svoj greh. Ne oklevam da kažem da ispod svodova neba nikada nije bilo, nema i nikada neće biti nijedan slučaj očišćenja od greha a da u isto vreme srce nije bilo dovedeno do pokajanja i vere u Hrista. Mržnja prema grehu i osećaj oproštenja dolaze u dušu u isto vreme, i tamo ostaju dok smo god živi.

Ove dve stvari deluju i reaguju jedna na drugu: čovek kome je oprošteno kaje se. Čoveku koji se kaje je zasigurno oprošteno. Zapamtite prvo, da oproštenje dovodi do pokajanja. Postoji pesma koja kaže:

Zakon i strah otvrdnjuju,

Sve dok sami rade;

Ali osećaj krvlju kupljenog oproštenja Veoma brzo topi srce od kamena.

Kada smo sigurni da nam je oprošteno onda se gadimo greha. Ja pretpostavljam da, kada naša vera raste u potpunoj sigurnosti, tako da smo sigurni iznad svake sumnje da nas je krv Isusova oprala da smo beli kao sneg, onda pokajanje dostiže najvišu tačku. Pokajanje raste sve dok i vera raste. Budite uvereni: pokajanje nije stvar koja traje nekoliko dana ili nedelja, privremena kazna koja se odsluži što je brže moguće! Ne! Ona je milost koja traje čitav život, kao i sama vera.

Božija mala deca se pokaju, takođe se pokaju i mladići i očevi.

Pokajanje je nerazdvojni prijatelj vere. Pokajanje koje ne dolazi usled vere u Hrista nije istinsko pokajanje, i vera u Isusa koja je bez pokajanja nije istinska vera. Vera i pokajanje, kao Sijamski blizanci, su vitalno spojene. U meri u kojoj verujemo u praštajuću ljubav Hristovu u toj meri se mi i kajemo; i u meri kojom se kajemo od greha i mrzimo zlo, mi se u toj meri radujemo u punini oproštenja u kome je Isus uzvišen da daruje. Ti nikada nećeš ceniti oproštenje dok ne osetiš pokajanje; i nikada nećeš iskusiti duboki osećaj pokajanja ukoliko ne znaš da ti je oprošteno. Možda ti izgleda čudno, ali to je tako − gorčina pokajanja i slatko oproštenje se mešaju u svakom životu punom milosti, i sačinjavaju neuporedivu sreću.

Ova dva zavetna dara se uzajamno osiguravaju. Ako znam da se kajem, onda znam da mi je oprošteno. Kako ja da znam da mije oprošteno osim da znam da sam skrenuo sa puta pređašnje grešnosti? Biti vernik znači biti pokajnik. Vera i pokajanje su dva točka na istoj osovini, dva okovratnika na istom jarmu. Pokajanje je dobro opisano kao srce slomljeno zbog greha i za greh; i takođe se može opisati kao okretanje i povratak. To je promena u umu, koja je najdetaljnija i najradikalnija praćena je bolom iz prošlosti, a rešava se ispravkom u budućnosti.

Pokajanje je ostaviti

Grehe koje smo pre voleli; I pokazati da iskreno žalimo, Ne čineći to nikada više.

Sada, kada je to slučaj sa nama, mi možemo biti sigurni da nam je oprošteno; jer Gospod nikada neće učiniti da srce bude slomljeno zbog greha i slomljeno za greh, bez da taj greh oprosti. Ako, sa druge strane, mi uživamo u oproštenju, kroz krv Isusovu, i opravdani smo verom, i imamo mir sa Bogom, kroz Isusa Hrista našeg Gospoda, mi znamo da su naše pokajanje i vera istinske.

Nemoj smatrati svoje opravdanje uzrokom tvog otklanjanja greha, već kao ono što ga sledi. Ne očekuj da budeš sposoban da se pokaješ sve dok ne vidiš milost Gospoda Isusa i Njegovu spremnost da očisti tvoje grehe. Drži ove blagoslovene stvari na svoje mesto i gledaj na njih po njihovoj vezi jedne sa drugom. Oni su Jahin i Voz za spasonosno iskustvo. To jest, oni su upoređeni sa Solomonova dva velika stuba koja stoje ispred Doma Gospodnjeg, i čine veličanstveni ulaz u svetinju. Nijedan čovek ne može doći Bogu osim ako ne prođe između stubova pokajanja i oproštenja greha. Na tvom srcu je prikazana duga zavetne milosti u svoj svojoj lepoti kada su pokajničke kapi suza zasijale na svetlu potpunog oproštenja. Pokajanje za greh i vera u božansko oproštenje su osnova (uzdužna nit) i potka (poprečna nit) tkanine istinitog obraćenja. Po ovim znacima ćete prepoznati istinskog Izraelca.

Da se vratimo na Biblijski tekst o kome smo govorili: i oproštenje i pokajanje dolaze iz istog izvora i dao ih je isti Spasitelj. Gospod Isus u svojoj slavi daje obe stvari u istoj osobi. Ne trebaš tražiti ni otklanjanje greha niti pokajanje bilo gde drugde. Isus je spremio obe stvari, i spreman je da ti ih da ovog trenutka, i to besplatno svima koji žele da ih prihvate iz Njegovih ruku. Nemoj nikada zaboraviti da Isus daje sve što je potrebno za naše spasenje. Veoma je važno da svi oni koji traže milost zapamte ovo. Vera je isto toliko dar Božiji kao što je i Spasitelj dar, u kome se ta vera nalazi. Pokajanje za greh je istinski delo milosti kao i delo zastupničke smrti čime je greh precrtan. Spasenje je, od prvog do poslednjeg, samo milošću. Ne smeš me pogrešno razumeti. Nije Sveti Duh taj koji se kaje. On nije učinio ništa za šta treba da se pokaje. Kada bi On mogao da se kaje, onda sve ovo ne bi bilo dovoljno; mi se sami moramo pokajati za sopstvene grehe, ili ne možemo biti spašeni od sile greha. Nije Gospod Isus Hristos taj koji se kaje. Za šta On da se kaje? Mi sami se moramo pokajati svakim delićem našeg uma. Volja, želje, osećanja, sve ovo radi zajedno od srca prilikom blagoslovenog dela pokajanja za greh; ali ipak, iza svega toga što je naše lično delo, nalazi se tajni sveti uticaj koji omekšava srce, proizvodi kajanje i potpunu promenu. Duh Božiji nam omogućuje da vidimo šta je greh, i čini ga mrskim u našim očima. Duh Božiji nas takođe okreće prema svetosti, čini nas da sve to cenimo iz sveg srca, da to volimo i želimo, i takođe nam daje podsticaj koji nas vodi napred od faze do faze posvećenja. Duh Božiji radi u nama da želimo i radimo ono što je u saglasnosti sa Božijom voljom. Hajde da se ovog trenutka pokorimo tom dobrom Duhu, da nas On odvede kod Isusa, koji će nam besplatno dati dupli blagoslov pokajanja i oproštenja greha, po blagodati Njegove milosti.

„BLAGODAĆU SMO SPAŠENI“

KAKO NAM JE DATO POKAJANJE

Da se vratimo na temeljni tekst: „Ovoga Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasa, da da Izraelu pokajanje i oproštenje greha“. Naš Gospod Isus Hristos se uzvisio kako bi milost mogla sići dole. Njegova slava je upošljena da da uzvišeniju širinu Njegovoj milosti. Gospod nije zakoračio ni jedan korak a da verni grešnici nisu napredovali sa Njim. On je uzvišen da da oproštenje; i ovo ćemo videti ako upamtimo nekoliko velikih istina.

Delo koje je naš Gospod Isus učinio je učinilo da pokajanje bude moguće, raspoloživo i prihvatljivo. Zakon ne pominje pokajanje, ali jednostavno kaže: „Duša koja zgreši umreće“. Da Gospod Isus nije umro i vaskrsnuo i otišao Ocu, od kakve bi nam onda koristi bilo tvoje i moje pokajanje? Mi bi možda žalili za onim što smo uradili, ali nikada ne bi osetili pokajanje sa nadom koju ono nosi. Pokajanje, kao prirodno osećanje, je uobičajena dužnost koja ne zaslužuje veliku slavu: zaista, uopšte je toliko povezana sa sebičnim osećajem straha od kazne, da je i najblagonaklonjenije mišljenje o tome veoma nisko. Da Isus nije posredovao i doneo blagostanje, naše suze pokajanja bi bile samo obična voda prolivena po zemlji. Isus je uzdignut visoko, da kroz snagu njegovog posredovanja pokajanje može naći mesto pred Bogom. Poštujući ovo On nam daje pokajanje, jer On stavlja to pokajanje u poziciju prihvatanja, jer drugačije ne bi moglo biti delotvorno.

Kada je Isus visoko uzvišen, Duh Božiji je izliven da stvori u nama sve potrebne milosti. Sveti Duh stvara pokajanje u nama tako što natprirodno obnavlja našu prirodu, uzima naše srce od kamena. Nemoj sedeti kolutajući očima kako bi prolio veštačke suze; pokajanje ne dolazi iz nevoljne prirode, već iz besplatne i uzvišene milosti. Nemoj se osamljivati kako bi se udarao u grudi da probudiš osećanja u srcu od kamena koja nisu tamo. Već odi do Golgote i pogledaj kako je Isus umro. Pogledaj na goru spasa odakle ti dolazi pomoć. Sveti Duh je došao sa ciljem da zaseni ljudske duše i donese im pokajanje, kao što je nekada iskorenio haos i uspostavio red. Moli se zajedno sa Njim: „Blagosloveni Duše, useli se u mene. Učini moje srce nežnim i poniznim, da mogu mrzeti na greh i iskreno se pokajati za njega“. On će čuti tvoj plač i odgovoriće ti na molitvu.

Takođe ne zaboravi, da kada je Gospod Isus uzvišen, On ne samo da nam je dao pokajanje poslavši Duha Svetog, već je i posvetio sva dela prirode i brige našem uzvišenom spasenju. Tako da nas bilo šta od njih može pozvati na spasenje, bilo da kukuriče kao Petrov petao, ili trese zatvor kao zemljotres. Sa desne strane Boga Oca naš Gospod Isus vlada nad svim stvarima na zemlji, i čini da one sve zajedno rade za spasenje Njegovih otkupljenih ljudi. On koristi slatko i gorko, nevolje i radosti da bi grešnici imali bolje mišljenje o svom Bogu. Budi zahvalan za brigu koju On ima za siromašne, bolesne ili tužne; jer Isus oživljava tvoj duh i okreće te sebi. Gospodnja milost veoma često jaše na crnom konju žalosti do vrata naših srca. Isus koristi ceo spektar naših iskustava da nas odvoji od zemlje i podigne nas prema nebu. Hristos je uzvišen na tronu neba i zemlje kako bi, procesom svoje brige, pokorio tvrda srca i učinio ih mekim da prime blagodatno pokajanje.

Pored toga, On u ovom trenutku radi preko šaputanja našoj savesti, Njegove inspirisane Knjige, preko onih koji govore iz te Knjige, i preko molitava naših prijatelja i vernih srca. On ti može poslati jednu reč koja će zadiviti tvoje kameno srce kao što je Mojsije udario štapom, i može učiniti da poteče reka pokajanja. On ti može privući pažnju na neki tekst iz Svetog Pisma koji slama srce i koji te momentalno može osvojiti. On te može misteriozno omekšati, i učiniti da te Njegov sveti um ukrade kad ti to najmanje očekuješ. Ali budi siguran, da Onaj koji je otišao u slavi, ustao u raskoši i divoti Božijoj, ima mnoštvo načina da podstakne pokajanje u onima kojima daje oproštenje.

On ovog trenutka želi da ti da pokajanje. Potraži to odmah od Njega.

Posmatraj sa mnoštvo utehe da Gospod Isus Hristos daje pokajanje najnezaslužnijim ljudima na svetu. On je uzvišen da da pokajanje Izraelu. Izraelu! U vreme kada su Apostoli govorili, Izrael je bila nacija koja je najviše grešila protiv svetla i ljubavi i krunisala je svoju krivicu razapinjanjem Gospoda, usuđujući se da kaže: „Krv njegova na nas i na našu decu“ (Mt. 27:25). Zašto kada su oni bili ubice Isusove; a ipak On je uzdignut da njima da pokajanje! Kakva veličanstvena milost! Slušaj onda. Ako si doveden na hrišćansko najsjajnije svetlo, a ipak si ga odbacio, još uvek ima nade. Ako si zgrešio protiv savesti i protiv

Svetog Duha i protiv Isusove ljubavi, još uvek ima mesta za pokajanje. Iako si tvrd kao neverni Izrael, omekšanje ti može doći, jer je Isus uzdignut i obučen beskrajnom silom. Za one koji su otišli toliko daleko u greh, i veoma ozbiljno zgrešili, Gospod Isus Hristos je uzvišen da im da pokajanje i oproštenje greha. Ja sam tako srećan što mogu da propovedam tako celovito Evanđelje! Srećan si i ti što ti je dozvoljeno da ga čuješ!

Srca Izraelske dece su otvrdnula kao najtvrđi kamen. Luter je mislio da je nemoguće preobratiti Jevrejina. Mi se ne slažemo sa njim, ali ipak moramo priznati da je Izraelsko seme preterano tvrdoglavo u odbacivanju Spasitelja tokom mnogo vekova. Zaista je Gospod rekao:

„Izrael me ne želi“. „K svojima dođe a svoji ga ne primiše“ (Jn. 1:11). Ali naš Gospod Isus je uzdignut zbog Izraela kako bi im dao pokajanje i oproštenje. Verovatno moj čitaoc nije Jevrejin, a ima tvrdoglavo srce, koje se protivilo Isusu Hristu mnogo godina; ali i tebi Gospod može dati pokajanje. Možda će se desiti da ćeš biti primoran da napišeš kao što je to Vilijam Hon uradio kada se predao Božanskoj ljubavi. On je autor onih veoma zabavnih „Knjiga za svaki dan“, ali je nekada bio nevernik sa srcem od kamena. Pokoren božanskoj milosti, napisao je ovo:

I najponosnije srce koje je ikada kucalo je pokoreno;

Najnepokorniju volju koja je ikada postojala Da uništi cilj i pomogne tvojim neprijateljima Si ti smirio, Gospode.

Tvoja volja, ne moja, neka bude

Moje srce neka tvoje bude;

Priznajem Tvoju Svetu Reč,

Mog Spasitelja Hrista, mog Boga, mog Gospoda, Tvoj krst će biti moj znak.

Gospod može dati spasenje i najgorim grešnicima, pretvarajući lavove u jagnjad a gavrane u golubice. Hajde da tražimo od Njega da nam donese ovu veliku promenu. Sigurno je da je posmatranje Hristove smrti jedan od najsigurnijih i najbržih načina dobijanja pokajanja. Nemoj sedeti mirno i pokušavati da izvučeš pokajanje iz presušenog bunara grešne prirode. Suprotno je zakonima uma pretpostavljati da možeš prisiliti svoju dušu u to milostivo stanje. Posveti svoje srce molitvi Onome koji ga razume, i kaži: „Gospode, očisti ga. Gospode, obnovi ga. Gospode, pokreni ga na pokajanje.“ Što više pokušavaš da stvoriš pokajnička osećanja u sebi, više ćeš se razočarati. Ali ako sa verom razmišljaš kako je Isus umro za tebe, pokajanje će samo doći.

Razmišljaj o Gospodovoj prolivenoj krvi zbog ljubavi prema tebi.

Pokušaj da zamisliš tu bol i krvavi znoj, krst i stradanje; i dok radiš to, Onaj koji je poneo svu bol će pogledati na tebe, i tim pogledom će učiniti za tebe isto što je uradio sa Petrom, tako da ćeš i ti izaći napolje i gorko plakati. Onaj koji je umro za tebe može, svojim milostivim Duhom, učiniti da umreš grehu. I Onaj koji je otišao u slavi zbog tebe može povesti tvoju dušu sa sobom, daleko od zla, prema svetosti.

Biću zadovoljan ako ostavim ovu jednu misao sa tobom: ne traži vatru ispod leda, niti nadu u tvom srcu da nađeš pokajanje. Traži život od Onoga koji je živ. Traži od Isusa sve što ti je potrebno između Vrata

Pakla i Vrata Raja. Nikada ne traži igde drugde ništa što Isus voli da daje, već ne zaboravi:

HRISTOS JE SVE!

STRAH OD POSLEDNJEG PADA

Užasan strah proganja umove mnogih ljudi koji dolaze Hristu: oni se boje da neće izdržati do kraja. Ja sam čuo kako jedan čovek kaže: „Kada bih predavao svoju dušu Hristu, možda bih ipak trebao da se posle svega vratim u prokletstvo. Dobro sam se osećao do sada, ali je taj osećaj iščezao. Moja dobrota je bila kao jutarnji oblak i kao jutarnja rosa. Došla je tako iznenada, trajala kratko vreme, obećavala mnogo i onda nestala.“

Dragi čitatelju, ja verujem da je ovaj strah veoma često otac činjenice; i da neki koji su se bojali da veruju u Hrista sve vreme i za večnost, nisu uspeli jer su imali samo privremenu veru koja nikada nije bila dovoljna za spasenje. Oni su se uzdali u Hrista do određene mere, ali su verovali sebi za nastavak i napredovanje prema nebu; tako da su pogrešno započeli, i kao prirodna posledica toga, uskoro su se vratili. Ako verujemo sami sebi da ćemo uspeti da se održimo, onda sigurno nećemo izdržati. Iako smo se delom predali Hristu za spasenje, nećemo uspeti ako sami sebi verujemo za bilo šta. Nijedan lanac nije jači od svoje najslabije karike: ako je Isus naša snaga za sve, osim za jednu stvar, mi ćemo na kraju pasti, jer ćemo tog trenutka propasti. Međutim, ja ne sumnjam da su pogreške na putu istrajavanja vernika sprečile istrajavanje mnogih kojima je išlo dobro. Šta im je naudilo da su prestali? Oni su verovali sebi za to delo, tako da su ostali kratkih rukava. Čuvaj se mešanja u malter kojim gradiš, ili ćeš napraviti meki malter koji neće moći da očvrsne. Ako se držiš Hrista u početku, pazi se da se ne uzdaš u sebe na kraju. On je Alfa. Potrudi se da ga učiniš i Omegom takođe. Ako počneš u Duhu ne smeš se nadati da se telom učiniš savršenim. Počni kao što misliš da nastaviš, nastavi kao što si počeo i dozvoli da ti Gospod bude sve u svemu. O, kada bi nam Bog, Sveti Duh dao veoma jasnu ideju odakle snaga treba doći, kojom možemo istrajati sve do dana drugog dolaska našeg Gospoda!

Evo šta je Pavle jednom rekao na ovu temu kada je pisao pismo Korinćanima:

„Koji će vas i utvrditi do samoga kraja da budete pravi na dan Gospoda našega Isusa Hrista. Veranje Bog koji nas poziva u zajednicu sina svojega Isusa Gospoda našega“ (2. Kor. 1:8−9)

Ovaj jezik tiho priznaje veliku potrebu, govoreći nam kako nam je data. Gde god Gospod ispuni potrebu, mi smo veoma sigurni da je bilo potrebe za time, jer nepotrebne stvari ometaju zavetnu milost. Neki zlatni štitovi okačeni u Solomonovom dvoru nikada nisu bili korišćeni, ali tako nešto se ne može desiti sa Božijim naoružanjem. Nama će svakako trebati ono što nam je Gospod dao. Od sada pa do kraja sveta svako Božije obećanje i svako Božije ispunjavanje zavetne milosti biće dovedeno u stanje izvršenja. Hitna potreba verne duše je potvrda, nastavak, krajnje istrajavanje, istrajavanje do kraja. Ovo je velika potreba najnaprednijih vernika, jer je Pavle pisao vernima u Korintu, koji su bili ljudi višeg reda, o kojima je mogao reći: „Zahvaljujem svagda Bogu za vas što vam je dana blagodat Božija u Hristu Isusu“ (2. Kor.1:4). Ovakvi ljudi su osobe koje zasigurno osećaju da imaju svakodnevnu potrebu za novom milošću ako žele da ustraju, izdrže i izađu kao pobednici na kraju. Ako ti nisi vernik, onda nemaš milosti i ne bi osećao potrebu za milošću; ali zbog toga što si Božiji čovek, zbog toga osećaš svakodnevnu potrebu za duhovnim životom. Mermerni kip ne traži hranu, ali je živ čovek gladan i žedan, i raduje se kada su mu hleb i voda obezbeđeni, jer bi se u protivnom onesvestio bez njih. Vernikove lične želje čine neizbežnim to da on svakodnevno uzima svoje zalihe iz izvora svih zaliha; jer šta bi onda radio kada ne bi mogao da ode po pomoć kod svog Boga?

Ovo je istina i za one najdarovitije vernike − ljude iz Korinta koji su bili obogaćeni svim znanjem i izrazima. Njima je trebalo da budu posvećeni do kraja, ili bi njihovi darovi i dostignuća dokazali njihovu propast. Kada bi znali sve svetske i anđeoske jezike, a nismo dobili milost, gde bi bili? Ako smo doživeli sva iskustva dok smo bili vođe u crkvama − ako nas je Bog učio da razumemo sve misterije − ipak mi ne bismo mogli da preživimo ni jedan dan bez božanskog života koji protiče kroz nas od Oca Zaveta. Kako bi mogli da se nadamo da izdržimo još jedan sat, da ne kažemo ceo život, ukoliko nas Gospod ne podržava? Onaj koji je započeo dobro delo u nama mora ga dovršiti do dana Gospodnjeg, ili će to bili bolan neuspeh.

Ova velika potreba velikim delom proizilazi iz nas samih. U nekima od nas postoji bolan strah da neće istrajati u milosti jer znaju sopstvenu nepostojanost. Neke osobe su po prirodi nestabilne. Neki ljudi su po prirodi konzervativni, da ne kažem tvrdoglavi; ali su neki drugi prirodno promenljivi i lakoumni. Oni kao leptiri idu sa cveta na cvet, dok ne posete sve lepote u bašti, i ne zadrže se ni na jednoj od njih. Nikada nisu dovoljno dugo na jednom mestu da čine bilo kakvo dobro; čak i u njihovim poslovima ili umnom radu. Takve osobe se možda boje da će deset, dvadeset, trideset ili četrdeset godina neprestane religijske obazrivosti biti previše za njih. Mi vidimo kako se neki ljudi priključuju prvo jednoj crkvi zatim drugoj, sve dok ne isprobaju sve. Oni služe svima ali nigde ne pripadaju. Ovakvi ljudi imaju duplu potrebu da se mole kako bi bili duhovno utvrđeni, i kako bi postali ne samo čvrsti već nepomerljivi, ili drugačije ne bi „uvek izobilovali udelu Gospodnjem“.

Svi mi, iako smo po prirodi podložni nepostojanosti, moramo osetiti sopstvenu slabost ako zaista nismo potaknuti Bogom. Dragi čitaoče, zar svakodnevno ne pronalaziš stvari koje su dovoljne da posrneš? Ti koji želiš da hodaš u savršenoj svetosti, kao što verujem da želiš; ti koji si postavio pred sobom visoki standard o tome kakav bi Hrišćanin trebalo da bude − zar ne vidiš da pre nego što si stigao da skloniš stvari od doručka sa stola ti si učinio dovoljno pogrešaka da se stidiš sebe? Kada bi se zatvorili u samici ili pećini, iskušenje bi nas pratilo; jer sve dok ne možemo pobeći od samih sebe mi ne možemo pobeći od podsticaja greha. Postoji ono u našem srcu što nas čini obazrivim i poniznim pred Bogom. Ako nas On ne utvrdi, mi smo toliko slabi da se spotičemo i padamo; ne oboreni neprijateljem nego sopstvenom nepažnjom. Gospode, budi naša snaga. Mi smo naša slabost.

Pored toga, postoji zasićenost koji dolazi od dugog života. Kad mi započnemo naš hrišćanski život mi se penjemo kao na krilima orla/nastavljamo bez poteškoća; ali i tokom najboljih i najiskrenijih dana mi hodamo bez slabosti. Naš korak izgleda sporiji ali je delotvorniji i podržaniji. Molim se Bogu da nam snaga naše mladosti može potrajati sve dok je to snaga Duha a ne samo previranje ponosnog tela. Onaj koji je dugo bio na putu prema nebu vidi da ne postoji dobar razlog zašto je dato obećanje da će njegove cipele biti od čelika i bakra, jer je put težak. Otkrio je da postoje Brda Poteškoće i Doline Poniženja; da postoji Dolina Sena Smrtnih, i najgore od svega, Sajam Taštine − i sve se ovo mora proći. Kada bi postojala Planine Slasti (a hvala Bogu, ne postoje), onda bi svakako postojao Zamak Očaja, unutar koga bi hodočasnici (vernici) veoma često bili viđeni. Razmatrajući sve ove stvari, oni koji izdržavaju do kraja na putu svetosti će biti „ljudi za divljenje“.

„O, čudo nad čudima, ne mogu reći ništa manje“. Dani Hrišćanskog života su kao ručni rad milosti ispleten zlatnim nitima božanske vernosti. Na nebu ćemo govoriti anđelima i vlastima o neistraživim Hristovim bogatstvima koja su na nas potrošena, i u kojima smo uživali dok smo bili dole na zemlji. Mi smo održavani u životu na rubu smrti. Naš duhovni život je bio gorući plamen nasred mora, kamen koji stoji u vazduhu. Ceo univerzum će se čuditi kada nas gleda dok ulazimo kroz bisernu kapiju, bez mane na dan Gospoda Isusa Hrista. Trebali bi biti puni čuda zahvalnosti što nam je dozvoljeno da živimo i jedan sat; i ja verujem da mi to jesmo.

Kada bi ovo bilo sve, onda bi postojalo dovoljno razloga za brigu; ali postoji puno više stvari. Moramo misliti o tome na kakvom mestu živimo. Svet je strašna pustinja mnogim Božijim ljudima. Neki od nas u mnogome uživaju u Božijim stvarima, ali se drugi ozbiljno bore protiv toga. Mi započinjemo dan molitvom, i slušamo pesme o Bogu u našim kućama: ali mnogi dobri ljudi čim se podignu sa molitve hule na Boga. Oni odlaze na posao, i tokom celog dana su mučeni prljavim razgovorima kao pravedni Lot u Sodomu. Možeš li danas prošetati ulicom a da ne čuješ neku psovku? Svet nije prijatelj milosti. Najbolje što možemo učiniti sa ovim svetom je da brzo prođemo kroz njega, jer mi boravimo u neprijateljskoj zemlji. Lopov vreba iza svakog ugla. Moramo ići svuda sa mačem u ruci, ili bar sa oružjem koje zovemo molitva uvek uz nas; jer se moramo braniti na svakom koraku. Budi uveren u to jer ćeš u protivnom biti grubo probuđen iz svoje duboke zablude.

O Bože, pomozi nam, utvrdi nas do kraja, jer gde ćemo onda završiti?

Istinska religija je natprirodna na početku, natprirodna u nastavku i natprirodna na kraju. Ona je delo Božije od početka do kraja. Postoji velika potreba za rukom Božijom da stalno bude ispružena: tu potrebu, moj čitalac sada oseća, i drago mi je daje to tako; jer će sada on tražiti od Gospoda da istraje koji je jedini sposoban da nas spreči da padnemo i koji nas proslavlja svojim Sinom.

UTVRĐENJE

Želim da obratiš pažnju na sigurnost koju Pavle sa sigurnošću očekuje za sve verne. On kaže: „Koji će vas i utvrditi do samoga kraja da budete pravi na dan Gospoda našega Isusa Hrista“ (1. Kor. 1:8). Ovo je vrsta utvrđivanja koje je iznad svih stvari koje se mogu poželeti. Vidiš da pretpostavlja da su osobe pravedne i predlaže da budu utvrđene u pravednosti. Zaista bi bilo užasno utvrditi čoveka u gresima i pogreškama. Zamisli utvrđenog pijanca, ili lopova ili lažova. Bilo bi žalosno za čoveka da bude utvrđen u svom neverovanju i bezbožnosti. Božansko utvrđivanje mogu uživati samo oni kojima se pokazala milost Božija. To je delo Svetog Duha. Onaj koji daje veru jača je i utvrđuje; Onaj koji rasplamsava ljubav u nama čuva je i uvećava njen plamen. Ono što nas On uči prvim učenjem, Sveti Duh čini to nama jasnijim i sigurnijim dalje nas učeći. Sveta dela se utvrđuju sve dok ne postanu navike, a sveta osećanja se utvrđuju sve dok ne postanu svakodnevno stanje. Iskustvo i praksa utvrđuju naša verovanja i naše odluke. Naša radost i bol, naši uspesi i padovi posvećeni su istom završetku; kao što je drvo pomognuto da se ukoreni nežnim kišama i jakim vetrovima. Um je naučen i raste u znanju sakupljajući razloge kako bi mi istrajali na dobrom putu: srce je utešeno, tako da se sve više pripija utešujućoj istini. Zagrljaj postaje čvršći, nit postaje jača, a sam čovek postaje čvršći i postojaniji.

Ovo nije samo prirodan rast, već je posebno delo Svetog Duha isto kao i obraćenje. Gospod će ga sigurno dati onima koji se oslanjaju na Njega za večni život. Ovim unutrašnjim delovanjem On će nas osloboditi od toga da budemo „nepostojani kao voda“ i čini da budemo ukorenjeni i utemeljeni. To je deo metode kojom nas On spašava − ovo nas izgrađuje u Hristu Isusu i čini da ostanemo u Njemu. Dragi čitaoče, možeš svakodnevno tražiti ovo i nećeš se razočarati. Onaj kome veruješ će učiniti da budeš kao drvo posađeno blizu reke, tako sačuvan da ti nijedan list neće požuteti.

Kakva je snaga crkvi utvrđeni vernik! On je uteha tužnima i pomoć slabima. Zar ne želiš biti ovakav? Utvrđeni vernici su stubovi Doma Gospodnjeg! Njih ne zanosi svaki vetar doktrine niti su obuzeti iznenadnim iskušenjem. Oni su velika uteha drugima, i oni su sidra za vreme nevolja u crkvi. Ti koji započinješ sveti život jedva se nadaš da ćeš postati kao oni. Ali se ne trebaš bojati: dobri Gospod će raditi u tebi kao što je u njima. Jednog dana ćeš ti, koji si sada beba u Hristu, biti otac u crkvi. Nadaj se ovoj velikoj stvari; ali se nadaj njoj kao daru milosti a ne kao zaslugu zbog rada, ili kao proizvod sopstvenog napora.

Inspirisani Apostol Pavle govori o ovim ljudima da su utvrđeni do kraja. On očekuje od milosti Božije da ih lično sačuva do kraja njihovih života ili dok Gospod Isus ne dođe. Zaista, on je očekivao da cela crkva Božija u svakom mestu i sve vreme bude sačuvana do kraja, dok Gospod Isus ne dođe kao Mladoženja, da proslavi venčanje sa svojom savršenom Nevestom. Svi koji su u Hristu biće utvrđeni u Njemu do tog uzvišenog dana. Zar On nije rekao: „Jer ja živim, i vi ćete živeti“ (Jn. 14:19)? On je takođe rekao: „I ja ću im dati život večni i nikada neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje“ (Jn. 10: 28). Onaj koji je započeo dobro delo u tebi će te takođe utvrditi na dan Hristov. Delo milosti u duši nije veštački preobražaj; život dat prilikom nanovorođenja dolazi iz živog i nepokvarenog semena, koje živi i ostaje zauvek. Božija obećanja data vernicima nisu prolazna već uključuju, da bi se ispunila, vernika koji se drži svog puta prema večnoj slavi. Nas održava sila Božija, kroz veru za spasenjem. „Pravednik će se držati svog puta“. Ne zbog naših zasluga ili snage već zbog toga što je to besplatan i nezaslužen dar onima koji veruju, jer su oni „održani Isusom Hristom“ (Juda 1). Isus neće izgubiti ni jednu ovcu iz svog stada, nijedan deo

Njegovog tela neće umreti, nijedan dragulj iz njegovog blaga neće nedostajati onoga dana kada bude gledao svoje blago. Dragi čitaoče, spasenje koje se dobija verom nije stvar koja traje mesecima ili godinama; jer je naš Gospod Isus „uzrok spasenja večnog za nas“ (Jev. 5:9), a ono što je večno ne može se završiti.

Pavle takođe govori o ovom iščekivanju da će vernici iz Korinta biti:

„pravi na dan Gospoda našega Isusa Hrista“ (1. Kor. 1:8). Ova reč „pravi“ ili bez mane je dragoceni deo našeg očuvanja. Biti sačuvan svetim je bolje nego samo biti sačuvan na sigurnom. Zaista je užasan prizor videti religiozne ljude kako srljaju iz jednog greha u drugi: oni nisu poverovali u moć našeg Gospoda da ih učini bez krivice. Životi nekih samozvanih Hrišćana su nizovi greha: nikada zaista nisu na dnu ali su veoma retko na svojim nogama. Ovo nije dobro za vernika: on je pozvan da hoda sa Bogom, i verom on može dostići čvrsto istrajavanje u svetosti; i on bi trebalo da to učini. Gospod može ne samo da nas spasi od pakla, već da nas spreči da padnemo. Mi se ne smemo predati iskušenju. Zar nije napisano: „Jer greh neće vama ovladati“ (Rim. 6:14)? Gospod može sačuvati svoje verne; i On će to učiniti ako mu verujemo da može. Mi ne smemo uprljati naše odelo, već ga moramo uz pomoć Njegove milosti sačuvati da se ne uprlja od sveta: mi moramo ovo učiniti, „Mir imajte i svetinju sa svima, jer bez ovoga niko neće videti Gospoda“ (Jev. 12:14).

Apostol je prorokovao za ove vernike ono za čime mi treba da težimo − da budemo sačuvani „da budemo pravi na dan Gospoda našega Isusa Hrista“. Drugi prevod sadrži reč „bez mane“ umesto „pravi“. Možda bi najbolja reč za ovo bila „besprekoran“. Bog će nam dati da poslednjeg dana mi možemo stajati bez osude, da se niko na celom svetu ne može usuditi da nas optuži i porekne da nas je Gospod otkupio. Mi imamo puno greha i nečistoće da žalimo, ali ovo nisu pogreške koje će dokazati da ne pripadamo Hristu; jer ćemo biti oslobođeni licemerja, prevare, mržnje i uživanja u grehu; jer bi ove stvari bile smrtna presuda. Uprkos našim nesavršenstvima, Sveti Duh može raditi u nama i izgraditi besprekoran karakter pred ljudima, tako da, kao

Danilo, nećemo dati priliku ljudima da nas optuže za bilo kakav greh, osim za našu veru. Mnoštvo pobožnih ljudi i žena su živeli tako prozirnim životima, dosledno do kraja, da ih niko nije mogao optužiti. Gospod može reći mnogim vernima kao što je rekao Jovu, kada je Sotona stao pred Njega: „Jesi li video slugu mojega Jova? Nema onakvog čoveka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se od zla“ (Jov 1:8). Ovo je na šta moj čitalac mora ciljati i tražiti od

Gospoda.

Ovo je pobeda vernih − da nastave da slede Jagnje Božije gde god da idu, ostajući verni pred živim Bogom. Nikada se ne smemo vratiti zlim putevima i dati razlog neprijatelju da nas optuži. Napisano je o istinskom verniku: „I nečastivi se ne dohvata do njega“ (1. Jn. 5:18). Kada bi ovo bilo napisano i o nama!

Prijatelju, iako si tek na početku vernog života, Gospod ti može dati besprekoran karakter. Iako si u prošlosti puno grešio, Gospod te može osloboditi od sile pređašnje navike i može te učiniti primerom. Ne samo da te može učiniti moralnim, već može učiniti da napustiš svaku laž kako bi sledio sve što je sveto. Ne sumnjaj u ovo. I najveći grešnik može postati najsvetiji vernik. Veruj u ovo, i dobićeš po svojoj veri.

Oh, koja će radost biti besprekoran na Sudnji dan! Mi pevamo iz sveg srca, radosno pesmu:

Stajaću hrabro tog velikog dana,

Jer ko će me optužiti,

Jer sam krvlju očišćen

Od užasnog prokletstva i srama greha?

Kako će samo divno biti kada ćemo moći da uživamo u ovoj neustrašivoj hrabrosti, kada će nebo i zemlja nestati pred licem Sudije nad sudijama! Biće divno svima koji se uzdaju samo u milost Božiju u Hristu Isusu, i tom svetom silom vode rat protiv svakog greha.

ZAŠTO VERNI ISTRAJAVAJU

Nadu, koja ispunjava Pavlovo srce za vernike u Korintu, već smo videli kao potpunu utehu onima koji strahuju za svoju budućnost. Ali zašto je on verovao da će vernici istrajati do kraja?

Želim da obratite pažnju na ove razloge koje nam on daje:

„Veranje Bog koji vas pozva u zajednicu sina svojega Isusa Hrista Gospoda našega“. (2. Kor. 1:9)

Apostol ne kaže: „Ti si veran“. Ne! ljudska vernost je veoma nestabilna stvar: to je ispraznost. On ne kaže: „Ti imaš verne pastore da te vode i uče, i zbog toga verujem da ćeš biti bezbedan“. O, ne! Ako nas čuvaju ljudi onda ćemo biti loše sačuvani. On kaže: „Bog je veran“. Ako smo mi proglašeni vernima, to je zbog toga što je Bog veran. Na vernosti našeg zavetnog Boga ceo teret našeg spasenja mora počivati. Sve zavisi od uzvišenog Božijeg karaktera. Mi smo promenljivi kao vetar, tanki kao paukova mreža, nepostojani kao voda. Ne smemo se uzdati u naše sposobnosti ili duhovna dostignuća jer je Bog veran. On je veran u svojoj ljubavi: On ne zna za promenu, niti za odustajanje. On je veran svom cilju: On ne započinje posao a onda ga ne završi. On je veran svojim vezama: kao Otac on se neće odreći svoje dece, kao prijatelj neće zapostaviti svoj narod, kao Stvoritelj neće zapostaviti delo svojih ruku. On je veran svojim obećanjima, i nikada neće dozvoliti da ijednom verniku bude prekršeno obećanje. On je veran svom zavetu koji je načinio sa Isusom Hristom i overio ga krvlju Njegove žrtve. On je veran svom Sinu, i neće dozvoliti da Njegova dragocena krv bude prolivena uzaludno. On je veran svom narodu kome je obećao večni život, od čega neće odustati.

Ova Božija vernost je osnova i kamen temeljac naše nade istrajavanja do kraja. Verni će istrajati u svetosti, jer je Bog istrajao u milosti. On istrajava da blagosilja i zbog toga verni istrajavaju u blagoslovima. On drži svoj narod, i zbog toga oni nastavljaju da drže Njegove zapovesti. Ovo je zaista dobro, čvrsto tlo na kome trebamo stajati i zaista je marljivo i postojano načelo ove knjižice koja se zove „SVE PO BLAGODATI“. Zbog toga je milost besplatna i neograničena usluga koja okružuje zoru spasenja, a ista prijatna muzika može se čuti tokom celog dana milosti.

Vidiš da jedini razlozi za nadu da ćemo istrajati do kraja, i biti besprekorni, nalaze se u našem Bogu: ali su u Njemu ovi razlozi zaista mnogobrojni.

Oni počivaju prvo u onome šta je Bog učinio. On je otišao toliko daleko sa blagoslovima da nije moguće da se vrati nazad. Pavle nas podseća da nas je On: „pozvao u zajednicu njegovog Sina Isusa Hrista“. Da li nas je pozvao? Onda se poziv ne može povući zbog toga što se „Bog neće pokajati za svoje darove i zvanje“ (Rim. 11:29). Od samog poziva milosti Gospod ne odustaje. „A koje odredi one i dozva; a koje dozva one i opravda; a koje opravda one i proslavi“ (Rim. 8:30): ovo je nepromenljivo božansko pravilo. Postoji poziv za sve, koji kaže: „Jer su mnogi zvani ali je malo izabranih“ (Mt. 22:14); ali ovaj poziv o kome govorimo je druga vrsta poziva koji pokazuje posebnu ljubav i zbog koga je neophodno ono za šta smo pozvani. Ovakav je slučaj sa pozvanima kao što je Avramovo seme, o kome je Gospod rekao: „Pozvao sam te sa kraja sveta, i kažem ti: Ti si moj sluga, ja sam te izabrao i neću te oterati“.

U onome šta je Gospod učinio vidimo jake razloge za naše očuvanje i buduću slavu, zato što nas je Gospod pozvao u zajednicu njegovog sina Isusa Hrista. To znači u partnerstvo sa Isusom Hristom, i hteo bih da pažljivo pogledamo šta to znači. Ako si zaista pozvan božanskom milošću, onda moraš doći u zajedništvo sa Gospodom Isusom Hristom kako bi bio zajedno sa Njim naslednik svih stvari. Zbog toga si jedno sa Njim u očima Svevišnje ga. Gospod Isus je odneo tvoje grehe na sopstvenom telu na krst, i bio je proklet zbog tebe; a u isto vreme je postao tvoja pravednost, tako da si opravdan u Njemu. Ti si Hristov i Hristos je tvoj. Kao što je Adam bio predstavnik svojih potomaka tako je i Isus predstavnik svih koji su u Njemu. Kao što su muž i žena jedno, tako je Isus jedno sa svima koji su ujedinjeni u Njemu verom; a to je toliko čvrsto jedinstvo da se ne može prekinuti. Više od ovoga, verni su članovi Hristovog tela, tako da su jedno sa Njim u jedinstvu ljubavi, života i večnosti. Bog nas je pozvao u to zajedništvo, ovu zajednicu, ovo partnerstvo, i ovom činjenicom nam je dao zavet i znak da smo utvrđeni do kraja. Ako se odvojimo od Hrista onda ćemo biti jadni i smrtni pojedinci, koji će uskoro umreti i podleći uništenju. Ali, kao jedno sa Hristom mi učestvujemo u Njegovoj prirodi i dobili smo Njegov besmrtni život. Naša sudbina je povezana sa našim Gospodom, i sve dok On ne može biti uništen takođe nije moguće ni nas uništiti.

Razmišljaj puno o ovom partnerstvu sa Sinom Božijim koji teje pozvao: jer se sva tvoja nada nalazi u Njemu. Nikada ne možeš biti siromašan dokje Isus bogat, jer si ti jedno sa Njim. Nedostatak te nikada ne može napasti jer si ti suvlasnik sa Njim koji je Vlasnik neba i zemlje. Nikada ne možeš propasti;jer iako je jedan od partnera u firmi siromašan kao crkveni miš, i iako je na ivici bankrotstva da ne može platiti ni delić svog duga; ipak je onaj drugi partner nezamislivo i neshvatljivo bogat. U ovakvom partnerstvu ti si podignut iznad svih briga na ovome svetu, promenama u budućnosti i strahotama kraja sveta. Gospod te je pozvao u zajedništvo sa svojim Sinom Isusom Hristom, i time te postavio na večno bezbedno mesto.

Ako si zaista vernik onda si jedno sa Isusom, i zbog toga si na sigurnom. Zar ne vidiš da ovo mora biti tako? Moraš biti utvrđen do dana Njegovog ponovnog dolaska, ako si zaista jedno sa Isusom neopozivim delom Božijim. Hristos i verni grešnik su u istom čamcu: ukoliko Isus ne potone, vernik se nikada neće udaviti. Hristos je uzeo svoje otkupljene ljude u ovakvu zajednicu sa sobom, da je prvo morao biti ubijen, savladan i obeščašćen kako i poslednji od njegovih otkupljenih ne bi bio povređen. Njegovo ime je na čelu firme, i sve dok to nije obeščašćeno mi smo sigurni da nećemo propasti.

Zato, sa krajnjom sigurnošću, hajdemo napred u nepoznatu budućnost, večno povezani sa Isusom. Ako ljudi iz sveta viču: „Ko je ona što ide gore iz pustinje naslanjajući se na dragoga svoga?“ (Pesma 8:5), mi ćemo radosno priznati da se mi oslanjamo na Isusa, i da se mislimo oslanjati na Njega sve više i više. Naš verni Bog je nepresušan izvor užitka, i naše zajedništvo sa Sinom Božijim je reka puna radosti. Znajući ove veličanstvene stvari mi ne možemo biti obeshrabreni: naprotiv, vikaćemo kao Apostol: „Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije koja je u Hristu Isusu Gospodu našemu“ (Rim

ZAKLJUČAK

Ako me nisi sledio korak po korak dok si čitao ovu knjigu, zaista mi je žao. Čitanje knjige je od veoma male koristi ukoliko se istine koje prolaze kroz um ne shvate, ne prilagode i ne primene u praksi. To je isto kao kada bi neko video puno hrane u radnji a ipak ostao gladan, jer je želeo sam da se nahrani. Sve je uzalud, dragi moj prijatelju, što ti i ja radimo ukoliko se ne pouzdaš u Isusa Hrista, mog Gospoda. Sa moje strane postoji posebna želja da ti pomognem, i dao sam sve od sebe do kraja. Boli me što ti nisam mogao učiniti dobro, jer sam čeznuo za tom privilegijom. Mislio sam na tebe dok sam pisao ove stranice, onda sam odložio olovku i kleknuo sam na molitvu za svakog ko će pročitati ovu knjigu. Ja sam čvrsto ubeđen da će veliki broj čitalaca biti blagosloveno iako ti odbijaš da budeš u tom broju. Ali zašto ti odbijaš?

Ako ne želiš da izabereš blagoslov koji sam ti doneo, bar priznaj da krivica za tvoju večnu propast neće biti na meni. Kada se nas dvojica sretnemo pred velikim belim prestolom nećeš moći da me optužiš što nisi pravilno upotrebio pažnju koju si mi posvetio dok si čitao moju knjižicu. Bog zna da sam svaku rečenicu napisao za tvoje dobro. Ja te sada u duhu uzimam za ruku. Čvrsto te stežem. Da li osećaš moj bratski stisak? Gledam te sa suzama u očima i kažem: Zašto ćeš umreti? Zar nećeš bar malo razmisliti zbog svoje duše? Zar ćeš umreti zbog krajnje bezbrižnosti? O, nemoj to učiniti već razmisli o ovim važnim stvarima i budi siguran da važe za večnost. Ne odbijaj Isusa, Njegovu ljubav, Njegovu krv i Njegovo spasenje. Zašto bi to učinio?

Možeš li to učiniti?

MOLIM TE,

NE OKREĆI LEĐA SVOM OTKUPITELJU!

Ako su pak, sa druge strane, moje molitve uslišene, i ti si, dragi prijatelju, doveden do vere u Gospoda Isusa i primio si od Njega spasenje kroz milost, onda se večno drži te doktrine, i ovog načina života. Dozvoli Isusu da bude tvoje sve u svemu, i dozvoli da besplatna milost bude na liniji po kojoj živiš i hodaš. Ne postoji život sličan tome koji živiš po volji Božijoj. Primanje svega kao besplatan poklon čuva um od samopravednog ponosa i od samooptužujućeg očaja. Ta milost čini da srce raste u toploj i zahvalnoj ljubavi, tako da stvara osećaj u duši koji je zaista prihvatljiviji kod Boga nego bilo šta što dolazi iz robovskog straha. Oni koji se nadaju da će biti spašeni tako što pokušavaju da daju sve od sebe, ne znaju ništa o toj sjajnoj revnosti, toj potpunoj toplini, o toj predanoj radosti u Bogu, koje sve dolazi sa spasenjem koje je besplatno dato po milosti Božijoj. Robovski duh iz tog samospasenja se ne može meriti radosnom duhu usvojenja. Postoji više vrlina u najmanjem osećanju vere nego li u svim naporima robova zakona ili u svoj teškoj mašineriji religioznih ljudi koji bi se popeli na nebo svojim ceremonijama i običajima. Vera je duhovna stvar, a Bog koji je Duh uživa u njoj iz tog razloga. Godine moljenja, odlaska u crkvu i ceremonija, običaja, mogu biti samo odbojnost u očima duhovnog Spasitelja (Gospoda); a pogled iz oka istinske vere je duhovan, i zbog toga mu je veoma drag. „Jer Otac hoće takve bogomoljce“ (Jn. 4:23). Prvo pogledaj svoju unutrašnju osobu, i tu duhovnu stranu religije, a ostalo će samo uslediti.

Ako si spašen, onda pazi na duše drugih ljudi. Tvoje srce neće napredovati dok nije ispunjeno brigom da blagosilja ljude oko sebe. Život tvoje duše leži u veri; njegovo zdravlje leži u ljubavi. Onaj koji se ne trudi da dovede druge Isusu nikada sam nije iskusio ljubav. Baci se na delo Gospodnje − delo ljubavi. Počni od svog doma. Onda poseti svoje komšije. Prosvetli selo ili ulicu u kojoj živiš. Raširi Božiju Reč gde god to možeš.

Ako oni koji su obraćeni obrate druge, ko zna šta moja knjižica može učiniti? Ja sam već počeo da slavim Boga za obraćenja koja će učiniti, koja vode do Isusa. Verovatno veći deo rezultata će se desiti kada će moja desna ruka, koja sada piše ove stranice, biti paralizovana zbog smrti.

ČITAOČE, VIDIMO SE NA NEBU! Nemoj otići dole u pakao. Nema povratka iz tog večnog jada. Zašto želiš da odeš u smrt kada se vrata raja otvaraju pred tobom? Nemoj odbiti besplatan oproštaj, potpuno spasenje koje Isus daje svima koji u Njega veruju. Nemoj oklevati i odlagati. Imao si dosta vremena za razmišljanje, sada trebaš nešto uraditi. Poveruj u Isusa sada, potpuno i bez oklevanja. Ponesi ove reči sa sobom i dođi svom Gospodu danas, baš danas. Ne zaboravi, dušo jer je vreme

SADA ILI NIKADA

Više nećeš imati prilike. Bolje je SADA: jer bi bilo strašno da se to nikada ne desi. Zbogom. Ponovo te obavezujem,

VIDIMO SE NA NEBU.

Sve po blagodeti

C. H. Spurgeon

Ostavite odgovor Odustani od odgovora